Treća bezimena

Prolazio sam brzo,

košmar me je sustizao,

drhtavica cepala misli,

glavobolja pekla obraze,

želja mirisala na kafu,

a osmeh zaboravljena gimnastika...
Prolazio sam kao kroz tunel,
svetla ugašena,
prošlost sirenu nagazila,
pa urla preko grla,
preko srca od kašmira
sve do prstiju leve ruke...

Mesec noktima obrise pravi,
svetli bol što me nagriza,
svetli beskraj nigdine trošne
i truje krv pokajnika
kroz kosti vetra silnog...
I zadrhte svetovi,
poput poljubaca naših,
i zadrhti nebo
kada ime tvoje
u pesmi Heruvima zasija...