Senka

Novi isečak iz knjige, ovoga puta iz priče "Senka":

"Masa poništava razlike. Ne bih želeo da postanem davljenik, da uprljam netaknuti ideal sigurnosti koji bezbrižno plovi u mom malenom svetu... Morao sam da prekratim muke; morao sam da se izdvojim, da proturim pravog sebe kroz maglu klišea i uništim zablude... Maska ništa ne rešava. Otisci uspomena ponekad zapucketaju ludilom snova bezdušnih utiskujući žig bola u venu suza... Ponekad se usudim da ogrnem plašt noći koji razdire dušu moju u nasrtaju bezgraničnog bluda što trni kao prezir u kostima gubitnika. Ponekad i gorčina usitnjenog smrada otvara vrata istisnute mladosti. Naposletku... detalji prekrajaju svetove; detalji menjaju, ruše, kreiraju, strahuju, otimaju i seku po volji! I kleče pred njima slova, kleče povici, uzdasi, molitve, želje, neuspesi... kleče prostranstva probuđene mašte i neizbrojani eoni civilizacije. Sakriti tragove, to je sve...
   A bila je tu i jedna žena... nekada davno. Ni danas, decenijama kasnije, ni danas ne mogu shvatiti da li je uistinu postojala? I ako jeste, kako je moguće da je pramenovima kose odvajala raj od pakla, dan od noći; kako je moguće da je trepavicama nizala talase mamurne strasti, a jezikom u isto vreme osvajala moju orbitu, otkrivši najmračnije oblasti? Ko je bila ona? Otrov možda? Znam samo da je volela slobodu, volela je da diše duboko i da žmuri dugo udubljena u poljubac, u dodir, u zvuk istrošene lepršavosti pokreta... volela je kas konja preko procvetale livade ljubičica, zamah duha volšebnog u svoj fantaziji svojoj kroz koju prolazi dok treperi vazduhom; volela je miris uspavanih obraza, kišu nezasitih uzdaha, tišinu senke... Bili su to neponovljivi momenti kada sam imao prilike uživo da čujem glas Heruvima! Istina je: živeo sam tada, samo tada. Vapaj uvenulog lišća prosuo se preko poslednjeg gutljaja koji je ispila... Ništa posle toga nije bilo isto. Ostavila je uragan po rastanku.."