****************

Koraci su bili brži od srca, želeo sam da prestane otrovima stravu da saliva, želeo sam da vratim vreme iskušenja, kada je život ponirao zbog mene u dubine obraza lednih. Jednom se rađa nebo, rađa i mre na obalama istog čoveka, bića od meda gvožđem okovanog. Jednom dan istisne čitavu poljanu nesavršenosti satkane od mirisa i osmeha prolaznika neznanih. Možda nikada nisam voleo dan, dnevno svetlo, možda sam samo glumac, poslednja uloga - radost, i zašto da bežim od sebe? Zbog nje, da me ne zaboli, da se ne sručim na asfalt, zbog nje koju volim noću do jutra, a jutrom u molitvi tražim te oči kao monah slep od ljubavi. Ne posrći Meseče, daj mi vremena, podari mi vekove da zaboravim. Ne mogu da zaboravim, pusti me, ostavi pokajnog razbojnika i idi, ne trebaš mi. Sam ću, preslatka je milost Gospodnja...

Krug

Prolazio sam nepoznatom ulicom Beograda. Mrak je sekao nezainteresovanost pogleda. Pokatkad, senke su promicale užurbano i nestajale tragom mesečeve malaksalosti, koja je lebdela na rubu podzemlja. Muk. Kiša u bledim očima prestonice. Krv je tekla u potocima vetra kao grip... neko je ponovo bio ubijen, neko je ponovo pao pred snagom reči, pred usnama kamenim... Prolomio se urlik. Poznajem ga: to je onaj isti urlik koji me drobi decenijama, urlik smrtnika, pokajnika što traži puteve Gospodnje, što u dlanovima nigdine menja odore svetlosti za čitav kosmos tame...
U bolesnim plućima kotio se kašalj. Nebom su razigrane munje oblake palile, poljima bez duše plesom vukova zagrljaje nizile... Odakle da počnem? Iz kog rukava da izvučem osmeh? Oko mene praznina, a u meni ona... meša rakiju i vodku, meša tamno zelenu i crnu kroz nogavice zaborava, kroz note vere Pravoslavne i plete mrežu večnosti po mojim grešnim prstima... U meni implozija besmrtna od trnja reku pravi, pa je spušta na siva, nepregledna jutra zemlje gde snežni bariton Isusovu molitvu uzvikuje, rušeći zamke demona!
Sklapam oči, drhtaj nesvestice me vodi u sneni pesak Sahare, u širine iluzorne mistike apokalipse pred kojom kleče rastrzane vojske emocija... Dodirujem površinu beskraja patnje, pad guši misli o povratku, stapam se sa olinjalom okolinom, sa poslednjim dimom gorke cigarete... Dodirujem ulicu zenicama, godine ne znaju za strah, bol oduzima razum i shvatam, napokon... ne mogu pobeći.

Tango I

Eh, taj tango...

...muzika je počela gotovo nečujno. U dodiru svetova, u dodiru dve duše u magiji noći, pred kojom se veličanstveno prostire krov vasione, pucali su gromovi hektarima unaokolo, a miris njene kose zaustavljao dah tmini nemoj... Ne, nisu oni, tlo je drhtalo pod silinom nežnosti njihovih koraka. Klizio je zaborav kao med. Život se topio između vešto isprepletanih nogu, između želje da orkestar ne prestaje nikada, nikada!, da treptaj bezvremenosti šapatom otkrije snove Božjih jagodica... Večnost u svakom milimetru pogleda snenih, večnost u zanosu idile, u promicanju milenijuma nevažnih. Vodio je kao da igra vekovima. Nestajali su tragom iluzije otkucaja srca i drsko osvajali neznana prostranstva... Na njenim se usnama gubila čemerna prošlost protkana suzama krvavog bola; njene su usne poput topota strašnog plamene iskre zvezde padalice, njene su usne patnju kovitlale kroz tango koji je budio svu moć Lune! Vulkani svetlosti izvirali su joj iz očiju. Mamila je paklene kiše samo da bi ih porazila ukrasima nogu, što su vrtlog strasti plele oko njegovih mladih godina, oko duše pijane... mamila je vetrove nebeske nežnošću svojom i lomila jedan život osmehom od kašmira...

Treća bezimena

Prolazio sam brzo,

košmar me je sustizao,

drhtavica cepala misli,

glavobolja pekla obraze,

želja mirisala na kafu,

a osmeh zaboravljena gimnastika...
Prolazio sam kao kroz tunel,
svetla ugašena,
prošlost sirenu nagazila,
pa urla preko grla,
preko srca od kašmira
sve do prstiju leve ruke...

Mesec noktima obrise pravi,
svetli bol što me nagriza,
svetli beskraj nigdine trošne
i truje krv pokajnika
kroz kosti vetra silnog...
I zadrhte svetovi,
poput poljubaca naših,
i zadrhti nebo
kada ime tvoje
u pesmi Heruvima zasija...

Susret

Ova pesma nastaje upravo sada... Trenutno nemam nikakvu ideju, nikakvu temu o kojoj bih... Mada, naposletku me ipak povuče da opišem dno čaše u koju neprestano dosipam crveno vino... Povuče i ne pušta... od gravitacije se ne može pobeći tako lako!

Obrazima ispucalim
ronila je prestonica Srbije
u mrak januara...
Po zavejanoj kaldrmi
klizile su uspavane kočije
obasjane šapatima malaksalih fenjera,
što pamte svaki treptaj
zenica njenih...

Beskrajne, uske,
daleke ulice neznane,
kroz tamu noći ledne,
puteve Gospodnje nižu
na brojanici satkanoj od reči,
reči vatrenih,
iskrama rastanka opijenih...

Šaputala je o iluzijama,
glasom budila satanu,
zagrljajem maštala
po plaštu vasione,
suzama zrelost nizila,
suzama beležila godine
mamurnih drhtaja...

Pomisli,
sveta Srbijo,
pomisli koliko je
svanuća krv prolilo,
koliko je gorčine
jutro pokupilo,
koliko je molitvi
zalud uzvikivano
pred licem patnje?
 
Obrazima ispucalim,
po zavejanoj kaldrmi
nekog grada-stranca,
zaronila je jedna žena
u mrak januara
i usnama mednim
presekla susret večnosti...

Druga bezimena

Govorila je reči angelske,
stapala iluziju sa dodirima,
mrsila kosu podzemlju
jagodicama od svile
i volela hrabro
jednog pesnika...

O!, ne budi daleka,
ne snivaj večnost sada,
prikupi se, lepoto beskrajna,
u srce moje stani,
otkrij stihove o sebi,
zažari plamenom bola
vasionu meku,
pretraži zvezde, svaka je tvoja,
poljupcima usne zakovitlaj,
povratak svoj prostri preda me
i udahni treptaj molitve...

Prva bezimena

Budi me krik,
Tvoja suza demone pali,
Cepa se nebo
u zenici moga oka
i truje misli,
truje krv grešnika
kroz drhtaj vasione...
Poželi nizinu pakla,
rasteraj puteve sjajne,
pronađi me dole,
dole te čekam!,
kao milost Božju,
kao jednu ljubav
što vekove na bol troši...

**********

Zaranjam u sopstvenu dušu,

otkucajima srca kopnim

kao lepa reč u tami...

Zaranjam u kilometre okeana,

glas tvoj buru pravi,

bolom seče grudi od kamena,

silinom osmeh slama

i gasi svaki treptaj života...