Tango I

Eh, taj tango...

...muzika je počela gotovo nečujno. U dodiru svetova, u dodiru dve duše u magiji noći, pred kojom se veličanstveno prostire krov vasione, pucali su gromovi hektarima unaokolo, a miris njene kose zaustavljao dah tmini nemoj... Ne, nisu oni, tlo je drhtalo pod silinom nežnosti njihovih koraka. Klizio je zaborav kao med. Život se topio između vešto isprepletanih nogu, između želje da orkestar ne prestaje nikada, nikada!, da treptaj bezvremenosti šapatom otkrije snove Božjih jagodica... Večnost u svakom milimetru pogleda snenih, večnost u zanosu idile, u promicanju milenijuma nevažnih. Vodio je kao da igra vekovima. Nestajali su tragom iluzije otkucaja srca i drsko osvajali neznana prostranstva... Na njenim se usnama gubila čemerna prošlost protkana suzama krvavog bola; njene su usne poput topota strašnog plamene iskre zvezde padalice, njene su usne patnju kovitlale kroz tango koji je budio svu moć Lune! Vulkani svetlosti izvirali su joj iz očiju. Mamila je paklene kiše samo da bi ih porazila ukrasima nogu, što su vrtlog strasti plele oko njegovih mladih godina, oko duše pijane... mamila je vetrove nebeske nežnošću svojom i lomila jedan život osmehom od kašmira...