Iz recenzije Slavimira Zelenkapića

"Dani čitanja su se nizali u strpljivom iščitavanju knjige. Na polovini “suza” prosto sam žudeo da do kraja ostanu onako guste. Za moje osećanje vrednosti i lepote knjige prevashodno su zaslužne istine da filozofski jezgrovite misli izrone u gotovo svakoj rečenici. Prosto sam se pitao kako ih autor ovako nedri na svakom koraku. I moram priznati knjiga se nije mogla lako i brzo čitati.Trebalo je gotovo na svakoj stranici umom promleti svo to zrnevlje koje nadire iz vagana pod žrvnjeve moga promišljanja. Zbunjivalo me je i saznanje da tok priča ili ti zapisa rasutih po knjizi jasno ne postoji. Tok se ovlaš mogao nazirati. Dok čitalac čita ovu knjigu ne može da pobegne od istine da sve u njoj pulsira, i da se rasipa na sve strane. Od prve navodne “priče” iako bih ja radije rekao zapisa, ili ti visokoumnog promišljanja, do poslednje potvrđujem da je knjiga ispisana neobičnim stilom. Još jednom ističem da je knjiga žanrovski neodrediva, ili bi se teško mogla odrediti. Neke  “priče” imaju realnu životnu istinu u fabuli, a kod drugih toga nema. Šta je priča bez fabule? Promišljanje jednog mladog čoveka o suštini života, doživljajima, saputnicima, gubitcima, jadima svakovrsnim a ponajčešće ljubavnim, i mnogo čemu još nisu ni puki dnevnički zapisi, nisu ni biografije, ni do kraja ocrtani karakteri junaka, niti konačni sud o pojavama razuđenog društva, ni samo zemaljski koridori , ni večne Božanske koordinate, ni “sudbine” ni prepoznatljivi smerovi i tokovi… U ovoj knjizi nema prostog naklapanja o bilo čemu, nema predugih pejsažnih slika, sporadični su dijalozi, jer najčešće autor ima monolog sa sobom ili sa njom, koju takođe ne imenuje. Ovde se osobe i senke smenjuju poput raspoloženja, dana i noći, godišnjih doba… Ovde se zapleti raspliću istodobno i zapliću. Ovde ima rasprave sa zbivanjima kojima autor po godinama ne pripada. Pokatkad ima žigosanja ono što treba da nosi žig poput stoke određene za klanje, ali nema klanice, ako se izuzme klanica i raspelo na koje autor pristaje. Sud duše i strah su tu uvek u prikrajku. I tako sa pijedestala začas pljusne ponor. Priče se uzdižu i ugruvavaju naizmenično."

"Čak i sam, dok sam veći deo knjige čitao po drugi put, imao sam nova iznenađenja, širio se moj saznajni i vrednosni stav i bogatilo se saznanje, pa mi je knjiga bivala sve bliskija, draža i simpatičnija. Dakle, ovo je uverenje da je sud vremena jedini koji će ovoj knjizi biti validan, ako i koliko preživi i ostane na ovom rešetu."