Prolazio sam nepoznatom ulicom Beograda. Mrak je sekao nezainteresovanost pogleda. Pokatkad, senke su promicale užurbano i nestajale tragom mesečeve malaksalosti, koja je lebdela na rubu podzemlja. Muk. Kiša u bledim očima prestonice. Krv je tekla u potocima vetra kao grip... neko je ponovo bio ubijen, neko je ponovo pao pred snagom reči, pred usnama kamenim... Prolomio se urlik. Poznajem ga: to je onaj isti urlik koji me drobi decenijama, urlik smrtnika, pokajnika što traži puteve Gospodnje, što u dlanovima nigdine menja odore svetlosti za čitav kosmos tame...
U bolesnim plućima kotio se kašalj. Nebom su razigrane munje oblake palile, poljima bez duše plesom vukova zagrljaje nizile... Odakle da počnem? Iz kog rukava da izvučem osmeh? Oko mene praznina, a u meni ona... meša rakiju i vodku, meša tamno zelenu i crnu kroz nogavice zaborava, kroz note vere Pravoslavne i plete mrežu večnosti po mojim grešnim prstima... U meni implozija besmrtna od trnja reku pravi, pa je spušta na siva, nepregledna jutra zemlje gde snežni bariton Isusovu molitvu uzvikuje, rušeći zamke demona!
Sklapam oči, drhtaj nesvestice me vodi u sneni pesak Sahare, u širine iluzorne mistike apokalipse pred kojom kleče rastrzane vojske emocija... Dodirujem površinu beskraja patnje, pad guši misli o povratku, stapam se sa olinjalom okolinom, sa poslednjim dimom gorke cigarete... Dodirujem ulicu zenicama, godine ne znaju za strah, bol oduzima razum i shvatam, napokon... ne mogu pobeći.
Нема коментара :
Постави коментар