Iz priče "Bolest"...
"Probudio sam se u znoju. Ponovo horor, ponovo jecaji u tišini sobe, u tmini uzavrelih sati straha od samoće. Vratio bih svoje telo, jer nisam sposoban da upravljam njime. Vrtoglavica zbog neuspeha u prošlom kolu radoznalosti. Prstima sam prolazio kroz kosu pitajući se šta ja to zapravo radim? Izgubljena šansa ne može biti vraćena. Srce kada prelomi, svemir je nemoćan. Samo je prvi put najteže, a onda... onda navika odstranjuje svaku žilu jeze, dvoumljenja i teških uzdaha koji predskazuju hodnike pakla. Bol se čita između redova. U meni kopni volja. Uzaludan je višenedeljni pokušaj da rakijom sperem sve glasove nemira. Nozdrve mi budi miris četiri kašičice kafe i nula posto šećera u beloj, porcelanskoj šoljici. Dugo sam posmatrao dve velike spojene kugle u peni, što su se poput očiju njenih rasparčale na komadiće pravougaonika i nestale u trenu. Otisak usana neutešne inspiracije krvavih zenica gorko se pripio uz keramičku podlogu. Bila je prisutna. Zadrhtao sam nežno. Jeza se vukla preko latica krvotoka, uranjajući duboko u ostatke srušenog sveta. Posrnuće. Samo se laž može izgraditi na zgarištu radosti i samo laž opstaje i provlači se kroz svaku rupu. Prvi gutljaj, prva suza koja je ispustila dušu pred provalijom. Prvi gutljaj se uvukao ispod jorgana potraživši nju u spletu okolnosti, u pogrešno postavljenoj predstavi, u vremenskom procepu. Otkucaji više nisu postojali... i žeđ za ustreptalim fantazmom pripadnosti je posustala. Ne ponosim se svojim godinama. Kafa je budila slike, događaje, zapise, pobede i čednost tragova naših susreta... Spustio sam glavu na maleni sto od hrastovine presvučen ljubičastim stolnjakom i zaplakao kao nebo nad izgubljenim dušama. Kuhinja se vrtela u krug. Video sam stazu od kaldrme, okolo pokošena trava, video sam more, nas dvoje, video sam pustoš noći i zanos u njenim zenicama boje divljeg kestena. A kosa joj je milovala dah vetra na večernjoj igranci Angela u čijim krilima se skrivala čežnja dve senke. Gospodarila je detaljima moga bića. Razboleo sam se nepovratno te noći i prigušenim osmehom dražio gordost svoju da iščezne pod točkom prosvećenja. I čini mi se i sada... vekovi su nizali brojke samo da bi nas spojili, vekovi su bili ono što je moralo postojati da bih je upoznao.."
Нема коментара :
Постави коментар