Susret

Ova pesma nastaje upravo sada... Trenutno nemam nikakvu ideju, nikakvu temu o kojoj bih... Mada, naposletku me ipak povuče da opišem dno čaše u koju neprestano dosipam crveno vino... Povuče i ne pušta... od gravitacije se ne može pobeći tako lako!

Obrazima ispucalim
ronila je prestonica Srbije
u mrak januara...
Po zavejanoj kaldrmi
klizile su uspavane kočije
obasjane šapatima malaksalih fenjera,
što pamte svaki treptaj
zenica njenih...

Beskrajne, uske,
daleke ulice neznane,
kroz tamu noći ledne,
puteve Gospodnje nižu
na brojanici satkanoj od reči,
reči vatrenih,
iskrama rastanka opijenih...

Šaputala je o iluzijama,
glasom budila satanu,
zagrljajem maštala
po plaštu vasione,
suzama zrelost nizila,
suzama beležila godine
mamurnih drhtaja...

Pomisli,
sveta Srbijo,
pomisli koliko je
svanuća krv prolilo,
koliko je gorčine
jutro pokupilo,
koliko je molitvi
zalud uzvikivano
pred licem patnje?
 
Obrazima ispucalim,
po zavejanoj kaldrmi
nekog grada-stranca,
zaronila je jedna žena
u mrak januara
i usnama mednim
presekla susret večnosti...