Beskraj

Jedna pesma napisana ne tako davno, taman pre objave knjige i taman da uđe u zbirku...

Beskraj

 

Bez glasa,

Bez suza,

Drhtala je noć...

U magli želje,

U paklu senke,

Isticale su kapi

gorke krvi.

Strah u očima,

strah na usnama

Žedne, prkosne noći,

Koja snove ne zna,

Koja srce ledi,

Koja osmeh seče...

Bol u mislima

duše od stakla,

Pritiskao je

jesen nemu

Da vetrom smrti

uflekane obraze

pokajnika spere...

Zaboravi!,

Vraže podli,

Izbaci,

I prezri!,

Čitav moj život kleti

I dubine sreće

I visine mašte

I darove slatke...

Otrgni,

Spali,

Satri,

Mačem pakosti!

Noć neka se

u požaru gneva uguši,

Da ne postoji

sećanje mirisno,

Da pokušaj

ne pokuša...

Ali, dokle ćeš?

Koliko snage imaš?

Koliko praznih

priča skrivaš?

Zar ne slutiš

propast carstva

privida ništavnoga?

Zar ne slutiš...

Kraj u ognju greha

te stiže,

a večnost Gospodnja

desnicu tvoju lomi...

Dela su tvoja,

dela ovoga sveta;

Bitke su tvoje

uske i prolazne.

Ne sumnjaj,

ne gordi se

tako oštro,

lukavi vraže,

jer u čudu

sila Božja trepti!

Jer čudo

Odjecima pobede

udara u zvona,

kao jorgovan krasni,

kao ljubav

što blista nepatvoreno...

A ponovo

ću je sresti

u noći,

u tišini,

u vetru...

Ponovo ću je sresti

međ' zvezdama,

na margini vasione.

I šapatom mekim

probudiću tada

svaku iskru

koraka njenih,

svaku ludost

kojom opija...

Probudiću tada

idilu beskraja

poljupca čednog

i minule godine

bez dodira,

bez vesti,

bez svetlosti

utrnule u čemer...

I pohitaće ona

na ramenu mesečine plave

pohitaće meni u naručje,

da lepotom svojom

rane moje izleči...