****************

Koraci su bili brži od srca, želeo sam da prestane otrovima stravu da saliva, želeo sam da vratim vreme iskušenja, kada je život ponirao zbog mene u dubine obraza lednih. Jednom se rađa nebo, rađa i mre na obalama istog čoveka, bića od meda gvožđem okovanog. Jednom dan istisne čitavu poljanu nesavršenosti satkane od mirisa i osmeha prolaznika neznanih. Možda nikada nisam voleo dan, dnevno svetlo, možda sam samo glumac, poslednja uloga - radost, i zašto da bežim od sebe? Zbog nje, da me ne zaboli, da se ne sručim na asfalt, zbog nje koju volim noću do jutra, a jutrom u molitvi tražim te oči kao monah slep od ljubavi. Ne posrći Meseče, daj mi vremena, podari mi vekove da zaboravim. Ne mogu da zaboravim, pusti me, ostavi pokajnog razbojnika i idi, ne trebaš mi. Sam ću, preslatka je milost Gospodnja...

Ljubav

   Vetar je ludovao po odjecima snova. Oko mene nepoznati predeli Srbije. Potmuo lavež pasa umirivao je daljine i cepao iskre noćnih svitaca. Nervoza u kostima tišine. Zaleđeni mrak ušivao je varljive istine kroz bore vremena. Koracima sam tražio nekakvo opravdanje za sebe, za život koji se mučio u stihijama bola... ili je mučio mene? Ne mogu da istisnem, ne mogu da zaboravim... Svaki treptaj Šumadije, svaka nota koja promine, raseče mi jedan deo duše. Zašto se vraća? Zašto kopa sve dublje i traži nemoguće? Pa, opet, šta je njoj nemoguće? Momenti padovima zajapureni prestali su i granice da poznaju... Košmar se vratio. Srce nikada neće...
   "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog...", reči molitve su se probijale kroz glavobolju poput ognjenih mačeva. Bleštale su siluete preko uflekanog meseca. I svaka silueta osmeh njen, svaka se perla beznadežno pokoravala glasu njenom, što u okeanima istorije veliča zanos utvara jesenjih... Posle svega, pamtim samo nju. Možda je bilo i drugih, ne znam, ne želim da znam. Pamtim i mrem bezbroj puta za sat i više ni ne umem da raščlanim to dvoje: sećanje i smrt... stapaju se u jedinstvo, postaju isti! Kroz jagodice mašte puste staze su otrov najveći; staze po kojima i duhovi podnebesja retko idu. Široko otvaram usta i snažno udišem svež vazduh.
   I pored svega, držala me je moja zemlja. Rane junaštvom leči, a depresiju verom. Silna je hrabrost kojom gospodari, ali narod omrznuo na svoje. Ništa više nije sveto, čak ni porodica. Prezir se uvukao kao virus u oslabljeno telo i nagriza trošnu kuću ostavljenu da propadne... U očima njihovim prevara reku zagadila, a zbog laži i Gospod okrenuo lice svoje! Narod pretura po kontejneru, misleći da je sreća zapadnjačka kaljuga, samo ako miriše na modni trend... Navukli se na otpad, te ne znaju da stanu... Ipak, droga je to velika!, posebno ako zacvili i poneki dolar iz ruku stranaca. Kradu, ne shvatajući da kradu  poslednje. No, znam, svinja će nestati, udaviće se u onoj istoj hrani koju tako slatko jedu, čim istekne rok trajanja.
   Okrećem se spontano... oko mene neznani ljudi, duše im uprljane gordošću, ništavilo sujete uronilo u nizinu maloverja, i još... još!, oko mene beskonačna lepota domovine koja se polako budi, postaje svesna veličine razdora i čeka pravi trenutak da odstrani bolesno, poremećeno tkivo. Okrećem se, u krug me telo nosi!, vidim ponovo nju... slike se mešaju, po zelenilu šuma i planina sitne suze teku, obraze mi greju tugom; njeno lice na svakom milimetru lišća, drveća, puteva neprohodnih... njeno lice nežno kao kapi čiste izvorske vode što oslepljuju silinom! Padam na kolena pred jedinom ženom koju volim, pred neukroćenom javom volšebnosti tajne... Srbijo, mati moja, drži me čvrsto!

Žena

   Bežao sam kroz nepregledne poljane gonjen valovima prošlosti... "Napred!", zaorilo je mojim telom kao kroz kakav tunel. Vojnički glas, glas prepun ushićenja i nade, budio je sve moje damare. Mesec je cvokotao na kiši poput bledih pogleda snenih zvezda padalica; razlio se Mesec, stari morski vuk, razlio se preko pustog, jesenjeg neba boje vatre ognjene i tupo sakrio iza sopstvene senke... Staza je vodila dalje, u šumu. U kaputu od vune i kašmira, gologlav, umorno slep i gotovo pijan zbog nemoći da se oduprem, prihvatio sam put... Noge su me nosile hrabro iako je hrabrost davno zaboravljena gimnastika. Možda bi srce želelo da stanem, da se predam, da zavrtim čigru magije koja bezbedno vodi nazad? U mojim venama kovitlac mistike na ramenima pustinje otrove sadi! U mojim venama strah cepa duše usahle...
   Tihovala je noć. Usidrena i gorda, tihovala je na jagodicama vascele planete... Bežao sam grubo, divljački, kolena su klecala, dah gubio svest pred beskrajem drveća, a eho glasova lebdeo oko mene... Bili su blizu, osećao sam to. Ispucale usne taložile su blud. Drhtavica me kosila. U meni implozija zanosa od leukocita trnje pravi, pa ga baca po obalama zelenim... U meni note ne znaju za strah i neustrašivo uzvikuju... "Napred!"... Prepoznao sam u njima snagu Duha Svetoga; prepoznao sam neku drugu stvarnost, nepatvorenu i treznu...
   Zatutnjila je munja!, nebom je zasekao grom i rasprostro nežnost siline Gospodnje.. Pucaj Istino!, zaustavi laži moćne, otrgni, satri prošlost nastranih otkucaja... Spali mostove bola, oslobodi me nigdine strašne i uzdigni rane moje iznad krošnji, iznad vrhova planina žarkih... Ja sam samo smrtnik koji traži blagodat, koji umire na jastuku greha...
   Zatutnjila je munja... kraj šume je zaustavio moje korake. Pružala se provalija kilometrima dole. Stizali su. Čuo sam kas konja, čuo sam kako topotima preklinju da me nađu... Duhovi, jahači, sledbenici ništastva... Ne znam ko su zaista, ali niko sa kim bih voleo ponovo da uđem u igru...
   Umor me je sustigao. Glava se sručila na zemlju... Gotovo da su i molitve utihnule, sve do samog kraja... A onda... eh, onda je zableštalo Sunce, na iskrama vasione sledila se iskonska tama i nešto je puklo... nešto gorko se prelomilo... Bilo je to moje srce! Iz dubine ponora zasijala je planeta neznana, zasijala je čarobna nit, perla orbite... Žena. Imala je kosu boje vetra i lice čisto poput tajne Pričešća... Iz dubine ponora krv ponovo poteče i večnost u dodiru usana prizva jednim zamahom... Njen osmeh postelju mi greje i leči rane, leči otiske i tragove prošlog života. Iz dubine ponora zasijala je ona... Ona, na čijim dlanovima sve gubi razum, na čijim dlanovima nestaje patnja i posustaju vojske silne u potopu samrtnog vrenja... Prosvetljenje...

Pakao

   Misao mi je lutala. Slušao sam glasove nepoznatih osoba, osoba spremnih za paklene kazane, neprimereno neumerenih u piću i otrcavanju kojekakvih žena sa kojima su pokatkad spavali. Naravno, izlišno je pominjati da im je sva sila bio novac preko čije iskrenosti nikada nisu mogli da pređu. Novac krvlju pomućen i isprepletan nitima prevare gde na scenu stupa možda najveći greh - prljanje duše. Međutim, niko o tome nije želeo da zna, niko za takvo što nije hteo da čuje... podsmeh bi zaorio zadimljenom prostorijom i ugušio ma i najmanju mrvicu vere... Svuda oko mene tamno siva, gotovo crna magla od cigareta. Na podu pregršt mrtvih insekata: ubio ih dim. Ispucao parket jedva je držao na plećima zveri u ljudskom obliku.
   Poznajem li težinu greha? Ne znam. Okusio sam jednom nekoliko udaraca u grudi, osetio sam kako krv sklizne u zenice i utopi se u trag demona, u mulj podlosti koja implodira baš kad je najmanje očekujete... Osetio sam zadovoljstvo i pad... Epitimija je, pak, došla kao blagodat... sopstvene vene su me izdale, učinivši najbolje... Jesam li shvatio? Jesam li se promenio? Ne znam... ipak smatram da ću tu lekciju teško naučiti.
   I šta, zapravo, radim među svakojakim gradskim ološem? Ne zamerite mi, ali jedan deo mene smatra da uopšte ne pripadam tu, dok drugi deo gunđa i opire se, ne dozvoljavajući prvenstvo neprijatelju. Ne zamerite mi, kažem, jer ne znam gde ću, ne znam odakle da počnem, da li da glumim? Da se raspravljam sa rudnicima bakra ili da u Vizantijsko plavom tražim Istinu kroz molitvu? Ponekad pomislim: "Ma, umem ja to i bolje!", no naiđe period kada za bolje ne znam i onda me noge ne slušaju, već vode putem bluda...
   Misao se otimala. Kuda ću kada odsviraju fajront u mom svetu? Ne bojim se ja za telo, ovde u ovom kuršlusu nikad ne zatvaraju, bojim se za dušu... Tamo, preko oblaka, daleko, tamo zatvaraju onda kada im se hoće, jer On je svemoguć i On može sve... Normalno, On i treba da može sve! Slava Mu.
   Prekidam tekst... neko je pomenuo Raj, neki brka iz ugla. Pričaju da voli devojčice do trinaest godina, te da najviše uživa u nemirnim, dugokosim crnkama. Takođe, poznato je i da svaku ošiša do glave, a kosu čuva u posebnoj fioci... Dakle, bezimeni brka je pomenuo veličanstvo i potom iz sveg grla pljunuo na pod. Kezili su se svi do jednog! Ja sam mirno pio kuvano vino i netremice prelazio pogledom preko žutosmeđeg ispljuvka.
   Vraćam se u misli... Tragovi svetlosti me dozivaju. Zvezde se komešaju kroz pletenicu zbunjenosti. Ljudi već pevaju, brka ih je sasvim omađijao bogoborstvom. Izopačenost je zavladala i nije se moglo izaći. Pesma veliča Pazuzua, demona vetrova, prizivajući ga da se zacari baš tu, za šankom. Opijeni, osakaćeni alkoholom i drogama, svi su pevali uglas i kao da su svi znali reči pesme... Svi do jednog su uzvikivali to skaredno ime, tog vođu crnila... Bilo je tu i studenata i starijih... Prezir u glasovima i ljubav u stihovima, ljubav prema paklu, izvijala se poput zmije iz njihovih grla i pustošila čitave kilometre van prostorije. Pljuvali su i povraćali, psovali i flašama gađali namerno nacrtani krst na zidu...
   Ne sećam se više ničega... U treptaju su promicale reči Simvola vere, u treptaju sam bezbroj puta izgovorio molitvu Isusovu i sve jače stezao krst u desnoj ruci... Nesvest me je oborila u tom trenutku i sledeće čega se sećam bila je klupa u parku i strašno Sunce, Sunce koje vraća u život...

Slava Gospodu

Mrak zavladao putevima

po kojima me noge nose.

Tutnji bes demona

u podnožju planete,

tutnji sudar svetova

u prstima vetrova

što gordo pletu

vasionom uspavanom.

Tama izvajana suzama

bludnika Sataninih,

dok na leđima zveri crvene

kleče niti naroda velikih,

a iz dubine ništastva

vatra pali duše nebrojene...

Mrak rasterao čistotu

suza iskrenih, suza od čemera

i unizio nevinost boja

raspetih po svodovima

laguma beskrajnih...

Po carstvu smrti

hodio sam slepo,

slavio maglu prezira,

u glasovima grešnika

slušao šapat lažnih bogova...

Po carstvu smrti

razlila se vrtoglavica

prstiju nebeskih...

A onda, onda sam otkrio Boga

i svaki treptaj tela

u plašt od porfire se preobukao,

svaki je treptaj zenica

pred slavom Krsta

milost kroz drhtaj zavapio!

U iskrama molitve Isusove,

na krilima Serafima snenog,

blesnula je svetlost Rajska

kao Sunce žarko...

Istopio se mrak,

propale su sve kule bola,

svi gradovi od krvi,

nestao je crni Mesec,

ugašene sve mržnje...

Nova zora niče,

nova zora duhove greha sažiže...

I padam na kolena

pred slavom Tvojom,

kao pokajni razbojnik

ispovedam Te svesno,

dok u pesmama Heruvima

slavim Tvoje Ja

i na vernost zaklinjem se

do eshatona slavnog...

Odlomak iz druge knjige...

Jedan mali odlomak iz moje druge knjige "Krik", iz priče "Post":

Novembarski muk potpaljivao je talase mistike da kletvama otvore oči dubini crnih modrica. Može li jesen izmeniti boju obraza lednih? Može li iskra smirenosti da raširi krila toliko i prihvati grudi pune magle? Ptice su odavno odlutale. Sakrivena žeđ potapala je moje misli. Molitva duboko urezana u dušu blistala je po mamurnim usnama povratnika... Podzemlje se pamti u svakoj suzi bolesnog čoveka. Raskalašnost mašte ispunjavala je želje, budila ideje, kreirala svetove i uspešno pohodila idilu. Gde sam tu ja? Počinjao sam polako da prihvatam realnost.

   Pomisao na polja, na oranice i nedokučiv odsjaj Meseca što sažima pustoš plodne Srbije kroz odblesak snage Duha Svetoga, koja se ističe u osmehu i nezgrapnim dlanovima paora; pomisao na svežinu vere, na ljubav iz srca bogate Šumadije po čijim prstima promiču, kao najlepši snovi, drhtaji žita u nepreglednim prostranstvima nebeskih želja... Na tren postao sam samo žar u vatri ponoćnoj, a oko mene maslačak beli se u tami setnoj... oko mene ples neznanih nogu po blatu gorkom i pusti zraci zvezda... I onamo, na horizontu prikovanom za subjekat, povija se poslednji titraj života zapamćen u podzemlju misteriozne nigdine.

   Prepoznajem prvo jutarnje svetlo po iskri milosti Gospodnje što se rađa negde u vasioni nemoj. Prožima se kroz sitnu rupu na dotrajaloj, zelenoj roletni, utiskujući svoj pečat preko vrhova mojih kapaka. Ne pamtim kada sam ustao pre podneva. Ne pamtim kada su otkucaji u grudima bili toliko snažni. Pokatkad bih osetio čas blago, čas jako peckanje oko srca, koje je nastavljalo da urla preko ramena do malog prsta leve ruke. Vukli su me nazad, u ništastvo, u kazan sivila; vukli su me neprekidno i kletvama spirali tople zenice ludaka, pokušavajući strahom da ih prisvoje. Nasmešio sam se. Spoznaja vere Hristove jača je od svake sile bezdana... Jedna jedina iskrena suza razara privid pakla što kolači svoje oči i guta zarobljenike. Spoznaja uzdaha dubine nekoliko hiljada miliona kilometara uzdiže i otvara spokoj nežnosti. Svetlost je rasprostrla svoje šatore preko tuberkuloznih pluća. Iskušenje se rasplinulo..."

Krug

Prolazio sam nepoznatom ulicom Beograda. Mrak je sekao nezainteresovanost pogleda. Pokatkad, senke su promicale užurbano i nestajale tragom mesečeve malaksalosti, koja je lebdela na rubu podzemlja. Muk. Kiša u bledim očima prestonice. Krv je tekla u potocima vetra kao grip... neko je ponovo bio ubijen, neko je ponovo pao pred snagom reči, pred usnama kamenim... Prolomio se urlik. Poznajem ga: to je onaj isti urlik koji me drobi decenijama, urlik smrtnika, pokajnika što traži puteve Gospodnje, što u dlanovima nigdine menja odore svetlosti za čitav kosmos tame...
U bolesnim plućima kotio se kašalj. Nebom su razigrane munje oblake palile, poljima bez duše plesom vukova zagrljaje nizile... Odakle da počnem? Iz kog rukava da izvučem osmeh? Oko mene praznina, a u meni ona... meša rakiju i vodku, meša tamno zelenu i crnu kroz nogavice zaborava, kroz note vere Pravoslavne i plete mrežu večnosti po mojim grešnim prstima... U meni implozija besmrtna od trnja reku pravi, pa je spušta na siva, nepregledna jutra zemlje gde snežni bariton Isusovu molitvu uzvikuje, rušeći zamke demona!
Sklapam oči, drhtaj nesvestice me vodi u sneni pesak Sahare, u širine iluzorne mistike apokalipse pred kojom kleče rastrzane vojske emocija... Dodirujem površinu beskraja patnje, pad guši misli o povratku, stapam se sa olinjalom okolinom, sa poslednjim dimom gorke cigarete... Dodirujem ulicu zenicama, godine ne znaju za strah, bol oduzima razum i shvatam, napokon... ne mogu pobeći.

Tango I

Eh, taj tango...

...muzika je počela gotovo nečujno. U dodiru svetova, u dodiru dve duše u magiji noći, pred kojom se veličanstveno prostire krov vasione, pucali su gromovi hektarima unaokolo, a miris njene kose zaustavljao dah tmini nemoj... Ne, nisu oni, tlo je drhtalo pod silinom nežnosti njihovih koraka. Klizio je zaborav kao med. Život se topio između vešto isprepletanih nogu, između želje da orkestar ne prestaje nikada, nikada!, da treptaj bezvremenosti šapatom otkrije snove Božjih jagodica... Večnost u svakom milimetru pogleda snenih, večnost u zanosu idile, u promicanju milenijuma nevažnih. Vodio je kao da igra vekovima. Nestajali su tragom iluzije otkucaja srca i drsko osvajali neznana prostranstva... Na njenim se usnama gubila čemerna prošlost protkana suzama krvavog bola; njene su usne poput topota strašnog plamene iskre zvezde padalice, njene su usne patnju kovitlale kroz tango koji je budio svu moć Lune! Vulkani svetlosti izvirali su joj iz očiju. Mamila je paklene kiše samo da bi ih porazila ukrasima nogu, što su vrtlog strasti plele oko njegovih mladih godina, oko duše pijane... mamila je vetrove nebeske nežnošću svojom i lomila jedan život osmehom od kašmira...

Kontakt

Sve pretnje, kritike, savete i slično, možete poslati na mail: volsebnikbg@gmail.com








 

Treća bezimena

Prolazio sam brzo,

košmar me je sustizao,

drhtavica cepala misli,

glavobolja pekla obraze,

želja mirisala na kafu,

a osmeh zaboravljena gimnastika...
Prolazio sam kao kroz tunel,
svetla ugašena,
prošlost sirenu nagazila,
pa urla preko grla,
preko srca od kašmira
sve do prstiju leve ruke...

Mesec noktima obrise pravi,
svetli bol što me nagriza,
svetli beskraj nigdine trošne
i truje krv pokajnika
kroz kosti vetra silnog...
I zadrhte svetovi,
poput poljubaca naših,
i zadrhti nebo
kada ime tvoje
u pesmi Heruvima zasija...

Buđenje

Kleče poljane bluda,
kleče prostranstva smrti,
kleči strah demona
i krv podzemlja
pred milošću Tvojom...
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!,
peva svaki titraj vasione,
a kroz glasove snažne, silne,
kroz glasove duboke i nežne,
oči svoje otvara pokajanje...

Niz svaku tvar
spušta se drhtaj molitve
kao drhtaj večnosti
po suzama nebeskim...
U daljini šapat oblaka
i hor Angela što
oslikava beskraj;
u daljini muk savršenosti,
muk talasa, misli, nadanja...
U daljini reči ne posustaju,
reči nepatvorene,
Duhom ispunjene:
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!

Vapi greh u meni
da pobegne,
da se utopi u uzdah...
Vapi gordost da iščezne
pod mačem prosvetljenja...
I nestaju hektari zla,
ruši se carstvo laži,
carstvo pohlepe bezočne...
Trube pozdravljaju
buđenje duša,
a duše zasjaše belinom
jagodica Božjih,
te nezadrživo, uglas zapevaše:
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!

Susret

Ova pesma nastaje upravo sada... Trenutno nemam nikakvu ideju, nikakvu temu o kojoj bih... Mada, naposletku me ipak povuče da opišem dno čaše u koju neprestano dosipam crveno vino... Povuče i ne pušta... od gravitacije se ne može pobeći tako lako!

Obrazima ispucalim
ronila je prestonica Srbije
u mrak januara...
Po zavejanoj kaldrmi
klizile su uspavane kočije
obasjane šapatima malaksalih fenjera,
što pamte svaki treptaj
zenica njenih...

Beskrajne, uske,
daleke ulice neznane,
kroz tamu noći ledne,
puteve Gospodnje nižu
na brojanici satkanoj od reči,
reči vatrenih,
iskrama rastanka opijenih...

Šaputala je o iluzijama,
glasom budila satanu,
zagrljajem maštala
po plaštu vasione,
suzama zrelost nizila,
suzama beležila godine
mamurnih drhtaja...

Pomisli,
sveta Srbijo,
pomisli koliko je
svanuća krv prolilo,
koliko je gorčine
jutro pokupilo,
koliko je molitvi
zalud uzvikivano
pred licem patnje?
 
Obrazima ispucalim,
po zavejanoj kaldrmi
nekog grada-stranca,
zaronila je jedna žena
u mrak januara
i usnama mednim
presekla susret večnosti...

Senka

Novi isečak iz knjige, ovoga puta iz priče "Senka":

"Masa poništava razlike. Ne bih želeo da postanem davljenik, da uprljam netaknuti ideal sigurnosti koji bezbrižno plovi u mom malenom svetu... Morao sam da prekratim muke; morao sam da se izdvojim, da proturim pravog sebe kroz maglu klišea i uništim zablude... Maska ništa ne rešava. Otisci uspomena ponekad zapucketaju ludilom snova bezdušnih utiskujući žig bola u venu suza... Ponekad se usudim da ogrnem plašt noći koji razdire dušu moju u nasrtaju bezgraničnog bluda što trni kao prezir u kostima gubitnika. Ponekad i gorčina usitnjenog smrada otvara vrata istisnute mladosti. Naposletku... detalji prekrajaju svetove; detalji menjaju, ruše, kreiraju, strahuju, otimaju i seku po volji! I kleče pred njima slova, kleče povici, uzdasi, molitve, želje, neuspesi... kleče prostranstva probuđene mašte i neizbrojani eoni civilizacije. Sakriti tragove, to je sve...
   A bila je tu i jedna žena... nekada davno. Ni danas, decenijama kasnije, ni danas ne mogu shvatiti da li je uistinu postojala? I ako jeste, kako je moguće da je pramenovima kose odvajala raj od pakla, dan od noći; kako je moguće da je trepavicama nizala talase mamurne strasti, a jezikom u isto vreme osvajala moju orbitu, otkrivši najmračnije oblasti? Ko je bila ona? Otrov možda? Znam samo da je volela slobodu, volela je da diše duboko i da žmuri dugo udubljena u poljubac, u dodir, u zvuk istrošene lepršavosti pokreta... volela je kas konja preko procvetale livade ljubičica, zamah duha volšebnog u svoj fantaziji svojoj kroz koju prolazi dok treperi vazduhom; volela je miris uspavanih obraza, kišu nezasitih uzdaha, tišinu senke... Bili su to neponovljivi momenti kada sam imao prilike uživo da čujem glas Heruvima! Istina je: živeo sam tada, samo tada. Vapaj uvenulog lišća prosuo se preko poslednjeg gutljaja koji je ispila... Ništa posle toga nije bilo isto. Ostavila je uragan po rastanku.."

Druga bezimena

Govorila je reči angelske,
stapala iluziju sa dodirima,
mrsila kosu podzemlju
jagodicama od svile
i volela hrabro
jednog pesnika...

O!, ne budi daleka,
ne snivaj večnost sada,
prikupi se, lepoto beskrajna,
u srce moje stani,
otkrij stihove o sebi,
zažari plamenom bola
vasionu meku,
pretraži zvezde, svaka je tvoja,
poljupcima usne zakovitlaj,
povratak svoj prostri preda me
i udahni treptaj molitve...

Želja

Ja... slep i plitak,

gord i sujetan u jeziku svom,

koji trujem dušu grehom

i uspavljujem

devičanstvo svemira;

Ja koji propadam često

oglušujući se

na zapovesti Tvoje,

i nezadovoljan vrlinama

u tami snagu tražim;

Ja, dakle,

koji padoh

u bezdan

laži gorkih,

u depresiju

mračnih želja,

da bih pohranio

strasti svoje;

Ja, koji jedino

pred Tobom klečim,

ponizno savijam glavu i

neiscrpno Te molim

da oprostiš

u premudrosti svojoj,

da me povedeš

u bezvremenost dubina pustinje

i spasiš dušu moju...

O, podari mi život!,

kao zaslugu vernosti,

podari mi iskre slobode,

jer ljubav samo čeka

da osvoji srce moje...

Gospode,

podari mi talenat

i zasijaj u rečima mojim

bleštavilom Rajskih potoka.

Ako mi daš oči,

prorokovaću;

ako mi daš ruke,

pisaću Ti;

ako mi daš glas,

pevaću Ti;

ako mi, pak, daš snove,

osvojiću Tobom sve

duše ovoga sveta!

Prostri istinu preda me,

raširi lepezu mašte,

odagnaj od mene

nemire otpadnika

uklesane u svaku poru

krvi njihove.

Šapatom probudi mistiku

usnule duhovnosti,

a onda munjom drhtaja

zažari zenice smrtnika...

Pohitaću, Gospode,

na tvoju zapovest

da učvrstim stubove vere

i pokajanjem započnem putovanje

kroz hektare plodnih ravnica,

kroz čitavu večnost

Tvoje savršenosti.

Podari mi život,

i kao svetlost

zablistaće sila Tvoja

po skrivenim dverima treptaja,

po svakoj misli koju načinim...

Podari mi život i

svaki sekund

koji propuštam,

jer ja nikada kao sada

nisam slušao,

nikada kao sada

nisam osetio vapaj

da se potpuno predam

Tvom zagrljaju,

Tvojoj nepogrešivosti...

Bolest, isečak

Iz priče "Bolest"...
 

"Probudio sam se u znoju. Ponovo horor, ponovo jecaji u tišini sobe, u tmini uzavrelih sati straha od samoće. Vratio bih svoje telo, jer nisam sposoban da upravljam njime. Vrtoglavica zbog neuspeha u prošlom kolu radoznalosti. Prstima sam prolazio kroz kosu pitajući se šta ja to zapravo radim? Izgubljena šansa ne može biti vraćena. Srce kada prelomi, svemir je nemoćan. Samo je prvi put najteže, a onda... onda navika odstranjuje svaku žilu jeze, dvoumljenja i teških uzdaha koji predskazuju hodnike pakla. Bol se čita između redova. U meni kopni volja. Uzaludan je višenedeljni pokušaj da rakijom sperem sve glasove nemira. Nozdrve mi budi miris četiri kašičice kafe i nula posto šećera u beloj, porcelanskoj šoljici. Dugo sam posmatrao dve velike spojene kugle u peni, što su se poput očiju njenih rasparčale na komadiće pravougaonika i nestale u trenu. Otisak usana neutešne inspiracije krvavih zenica gorko se pripio uz keramičku podlogu. Bila je prisutna. Zadrhtao sam nežno. Jeza se vukla preko latica krvotoka, uranjajući duboko u ostatke srušenog sveta. Posrnuće. Samo se laž može izgraditi na zgarištu radosti i samo laž opstaje i provlači se kroz svaku rupu. Prvi gutljaj, prva suza koja je ispustila dušu pred provalijom. Prvi gutljaj se uvukao ispod jorgana potraživši nju u spletu okolnosti, u pogrešno postavljenoj predstavi, u vremenskom procepu. Otkucaji više nisu postojali... i žeđ za ustreptalim fantazmom pripadnosti je posustala. Ne ponosim se svojim godinama. Kafa je budila slike, događaje, zapise, pobede i čednost tragova naših susreta... Spustio sam glavu na maleni sto od hrastovine presvučen ljubičastim stolnjakom i zaplakao kao nebo nad izgubljenim dušama. Kuhinja se vrtela u krug. Video sam stazu od kaldrme, okolo pokošena trava, video sam more, nas dvoje, video sam pustoš noći i zanos u njenim zenicama boje divljeg kestena. A kosa joj je milovala dah vetra na večernjoj igranci Angela u čijim krilima se skrivala čežnja dve senke. Gospodarila je detaljima moga bića. Razboleo sam se nepovratno te noći i prigušenim osmehom dražio gordost svoju da iščezne pod točkom prosvećenja. I čini mi se i sada... vekovi su nizali brojke samo da bi nas spojili, vekovi su bili ono što je moralo postojati da bih je upoznao.."

Prva bezimena

Budi me krik,
Tvoja suza demone pali,
Cepa se nebo
u zenici moga oka
i truje misli,
truje krv grešnika
kroz drhtaj vasione...
Poželi nizinu pakla,
rasteraj puteve sjajne,
pronađi me dole,
dole te čekam!,
kao milost Božju,
kao jednu ljubav
što vekove na bol troši...

Povratak, deo

Iz priče "Povratak":

 "Potpuno odsustvo protivrečja. U meni kao da nije bilo ničega. Predao sam se... nestala su jutra, nestale su večeri omamljene dahom pohote; nestao je mrak iz čijih smo nozdrva cedili polugole utvare nastranih manira. I dete je zanemelo od straha. U svet odraslih se ulazi na velika vrata. U Raj na mala. Heroji nastaju na greškama. Potrebno je malo sigurnosti, malo neutešne drskosti.
   Sedište do prolaza. Putnici su tražili svoja mesta. Oblio me hladan znoj. Nikoga nisam video. Zamaglilo mi se pred očima. Težak bol na levoj strani grudi. Stezalo je sve više. Glavobolja se pojačavala u slepoočnicama. Kao po navici, izvadio sam iz džepa pantalona novčanik i brzo ga raskupusao tražeći Aninu fotografiju. Neprestani udarci vrtoglavice i pritiska. U mojim venama topla, iskvarena, poročna krv, a u krvi Ana... „Ana, vrati mi leukocite!“, molio sam kroz senku drhtavice, kroz razmaženu dozu iskrenosti; molio sam slomljen porazom. Našao sam je napokon. Maska je spala i milioni manjih i većih razloga su iščezli. Suze. Prepolovila me je u jednom zamahu..."

Iz recenzije Slavimira Zelenkapića

"Dani čitanja su se nizali u strpljivom iščitavanju knjige. Na polovini “suza” prosto sam žudeo da do kraja ostanu onako guste. Za moje osećanje vrednosti i lepote knjige prevashodno su zaslužne istine da filozofski jezgrovite misli izrone u gotovo svakoj rečenici. Prosto sam se pitao kako ih autor ovako nedri na svakom koraku. I moram priznati knjiga se nije mogla lako i brzo čitati.Trebalo je gotovo na svakoj stranici umom promleti svo to zrnevlje koje nadire iz vagana pod žrvnjeve moga promišljanja. Zbunjivalo me je i saznanje da tok priča ili ti zapisa rasutih po knjizi jasno ne postoji. Tok se ovlaš mogao nazirati. Dok čitalac čita ovu knjigu ne može da pobegne od istine da sve u njoj pulsira, i da se rasipa na sve strane. Od prve navodne “priče” iako bih ja radije rekao zapisa, ili ti visokoumnog promišljanja, do poslednje potvrđujem da je knjiga ispisana neobičnim stilom. Još jednom ističem da je knjiga žanrovski neodrediva, ili bi se teško mogla odrediti. Neke  “priče” imaju realnu životnu istinu u fabuli, a kod drugih toga nema. Šta je priča bez fabule? Promišljanje jednog mladog čoveka o suštini života, doživljajima, saputnicima, gubitcima, jadima svakovrsnim a ponajčešće ljubavnim, i mnogo čemu još nisu ni puki dnevnički zapisi, nisu ni biografije, ni do kraja ocrtani karakteri junaka, niti konačni sud o pojavama razuđenog društva, ni samo zemaljski koridori , ni večne Božanske koordinate, ni “sudbine” ni prepoznatljivi smerovi i tokovi… U ovoj knjizi nema prostog naklapanja o bilo čemu, nema predugih pejsažnih slika, sporadični su dijalozi, jer najčešće autor ima monolog sa sobom ili sa njom, koju takođe ne imenuje. Ovde se osobe i senke smenjuju poput raspoloženja, dana i noći, godišnjih doba… Ovde se zapleti raspliću istodobno i zapliću. Ovde ima rasprave sa zbivanjima kojima autor po godinama ne pripada. Pokatkad ima žigosanja ono što treba da nosi žig poput stoke određene za klanje, ali nema klanice, ako se izuzme klanica i raspelo na koje autor pristaje. Sud duše i strah su tu uvek u prikrajku. I tako sa pijedestala začas pljusne ponor. Priče se uzdižu i ugruvavaju naizmenično."

"Čak i sam, dok sam veći deo knjige čitao po drugi put, imao sam nova iznenađenja, širio se moj saznajni i vrednosni stav i bogatilo se saznanje, pa mi je knjiga bivala sve bliskija, draža i simpatičnija. Dakle, ovo je uverenje da je sud vremena jedini koji će ovoj knjizi biti validan, ako i koliko preživi i ostane na ovom rešetu."

I dalje snivam

I dalje snivam

kose tvoje vrane
pod prstima osmeha
i oči meke
kao milost,
kao veo duše
pokajnika setnog...
Imaš li
i sada
maštu ljubavnice
prekrasnih boja
što seku vekove
nejasnih jecaja
obraza bledih?

I dalje snivam...
po tvojim usnama
zakletva večnosti
kroz šapat klizi,
lomi se i pamti
pred notama neba,
pred praznim parkom
negde na periferiji
malaksalog grada...

A, čekaš li
još uvek
sene kraj prozora
da ti jave
dolazim li
korakom hitrim?
Čekaš li srcem,
beskraju silni,
da poljubac
rastera demone
i ubrza otkucaje?
Ili znaš,
znaš da mrem
u krvi,
u suzi otpadnika,
u pokušaju gorčine
da bolom spere istinu?

**********

Zaranjam u sopstvenu dušu,

otkucajima srca kopnim

kao lepa reč u tami...

Zaranjam u kilometre okeana,

glas tvoj buru pravi,

bolom seče grudi od kamena,

silinom osmeh slama

i gasi svaki treptaj života...

Jutro

Petak,

datum nepoznat,

još jedno jutro

jeseni Gospodnje,

još jedno jutro

uvijeno u šal

divljih poljubaca

što su željom

svetove darivali

uzdasima silnim...

Budim se teško,

u olinjalim zidovima

mladost nestaje

kao odjek glasa...

Pritiska me

svaka nit prošlosti.

Sene promiču,

vrtoglavica plete

nizine bolesti neme.

Molitvom te pamtim,

molitvom puteve

oproštaja tražim

kroz idilu pokajanja...

Napolju vetar.

Daljina prekrivena

ljutitim lavežom pasa

i beskrajnim odblescima

uličnih fenjera.

Kiša polako kopni

na periferiji Beograda.

Osvanula je i magla

u prstima prestonice.

Drveće kleči.

Ne beležim

više ništa.

Suze se ne pamte,

pamti se tama

i pamti se ukus

od kojeg pakao drhti...

O blogu

Kako blog nema alternativu (osim možda u vidu sajta, ali to košta), odlučio sam se za jedan takav korak (ili iskorak). Jedini naum započinjanja ovako mukotrpnog posla jeste želja da sa svima, koji to žele, podelim pisanu reč kroz priče i pesme.

Uopšteno govoreći, ovo je blog koji neće biti popularan mnogo i to naravno zbog svoje sadržine (ljubavne teme, depresija, mrak i duhovnost koja promiče kao najlepši san), ali verujem da će imati odabrane sledbenike. Malo smeha ne škodi, no ipak treba za pojas zadenuti (svaka slučajnost sa narodnom izrekom nije nehotimična)... Dakle (sad ozbiljan glas, tvrd i težak), blog ima za cilj da vas upozna sa mojim radovima. Svaki komentar je dobrodošao.

Beskraj

Jedna pesma napisana ne tako davno, taman pre objave knjige i taman da uđe u zbirku...

Beskraj

 

Bez glasa,

Bez suza,

Drhtala je noć...

U magli želje,

U paklu senke,

Isticale su kapi

gorke krvi.

Strah u očima,

strah na usnama

Žedne, prkosne noći,

Koja snove ne zna,

Koja srce ledi,

Koja osmeh seče...

Bol u mislima

duše od stakla,

Pritiskao je

jesen nemu

Da vetrom smrti

uflekane obraze

pokajnika spere...

Zaboravi!,

Vraže podli,

Izbaci,

I prezri!,

Čitav moj život kleti

I dubine sreće

I visine mašte

I darove slatke...

Otrgni,

Spali,

Satri,

Mačem pakosti!

Noć neka se

u požaru gneva uguši,

Da ne postoji

sećanje mirisno,

Da pokušaj

ne pokuša...

Ali, dokle ćeš?

Koliko snage imaš?

Koliko praznih

priča skrivaš?

Zar ne slutiš

propast carstva

privida ništavnoga?

Zar ne slutiš...

Kraj u ognju greha

te stiže,

a večnost Gospodnja

desnicu tvoju lomi...

Dela su tvoja,

dela ovoga sveta;

Bitke su tvoje

uske i prolazne.

Ne sumnjaj,

ne gordi se

tako oštro,

lukavi vraže,

jer u čudu

sila Božja trepti!

Jer čudo

Odjecima pobede

udara u zvona,

kao jorgovan krasni,

kao ljubav

što blista nepatvoreno...

A ponovo

ću je sresti

u noći,

u tišini,

u vetru...

Ponovo ću je sresti

međ' zvezdama,

na margini vasione.

I šapatom mekim

probudiću tada

svaku iskru

koraka njenih,

svaku ludost

kojom opija...

Probudiću tada

idilu beskraja

poljupca čednog

i minule godine

bez dodira,

bez vesti,

bez svetlosti

utrnule u čemer...

I pohitaće ona

na ramenu mesečine plave

pohitaće meni u naručje,

da lepotom svojom

rane moje izleči...