Krug

Prolazio sam nepoznatom ulicom Beograda. Mrak je sekao nezainteresovanost pogleda. Pokatkad, senke su promicale užurbano i nestajale tragom mesečeve malaksalosti, koja je lebdela na rubu podzemlja. Muk. Kiša u bledim očima prestonice. Krv je tekla u potocima vetra kao grip... neko je ponovo bio ubijen, neko je ponovo pao pred snagom reči, pred usnama kamenim... Prolomio se urlik. Poznajem ga: to je onaj isti urlik koji me drobi decenijama, urlik smrtnika, pokajnika što traži puteve Gospodnje, što u dlanovima nigdine menja odore svetlosti za čitav kosmos tame...
U bolesnim plućima kotio se kašalj. Nebom su razigrane munje oblake palile, poljima bez duše plesom vukova zagrljaje nizile... Odakle da počnem? Iz kog rukava da izvučem osmeh? Oko mene praznina, a u meni ona... meša rakiju i vodku, meša tamno zelenu i crnu kroz nogavice zaborava, kroz note vere Pravoslavne i plete mrežu večnosti po mojim grešnim prstima... U meni implozija besmrtna od trnja reku pravi, pa je spušta na siva, nepregledna jutra zemlje gde snežni bariton Isusovu molitvu uzvikuje, rušeći zamke demona!
Sklapam oči, drhtaj nesvestice me vodi u sneni pesak Sahare, u širine iluzorne mistike apokalipse pred kojom kleče rastrzane vojske emocija... Dodirujem površinu beskraja patnje, pad guši misli o povratku, stapam se sa olinjalom okolinom, sa poslednjim dimom gorke cigarete... Dodirujem ulicu zenicama, godine ne znaju za strah, bol oduzima razum i shvatam, napokon... ne mogu pobeći.

Tango I

Eh, taj tango...

...muzika je počela gotovo nečujno. U dodiru svetova, u dodiru dve duše u magiji noći, pred kojom se veličanstveno prostire krov vasione, pucali su gromovi hektarima unaokolo, a miris njene kose zaustavljao dah tmini nemoj... Ne, nisu oni, tlo je drhtalo pod silinom nežnosti njihovih koraka. Klizio je zaborav kao med. Život se topio između vešto isprepletanih nogu, između želje da orkestar ne prestaje nikada, nikada!, da treptaj bezvremenosti šapatom otkrije snove Božjih jagodica... Večnost u svakom milimetru pogleda snenih, večnost u zanosu idile, u promicanju milenijuma nevažnih. Vodio je kao da igra vekovima. Nestajali su tragom iluzije otkucaja srca i drsko osvajali neznana prostranstva... Na njenim se usnama gubila čemerna prošlost protkana suzama krvavog bola; njene su usne poput topota strašnog plamene iskre zvezde padalice, njene su usne patnju kovitlale kroz tango koji je budio svu moć Lune! Vulkani svetlosti izvirali su joj iz očiju. Mamila je paklene kiše samo da bi ih porazila ukrasima nogu, što su vrtlog strasti plele oko njegovih mladih godina, oko duše pijane... mamila je vetrove nebeske nežnošću svojom i lomila jedan život osmehom od kašmira...

Kontakt

Sve pretnje, kritike, savete i slično, možete poslati na mail: volsebnikbg@gmail.com








 

Treća bezimena

Prolazio sam brzo,

košmar me je sustizao,

drhtavica cepala misli,

glavobolja pekla obraze,

želja mirisala na kafu,

a osmeh zaboravljena gimnastika...
Prolazio sam kao kroz tunel,
svetla ugašena,
prošlost sirenu nagazila,
pa urla preko grla,
preko srca od kašmira
sve do prstiju leve ruke...

Mesec noktima obrise pravi,
svetli bol što me nagriza,
svetli beskraj nigdine trošne
i truje krv pokajnika
kroz kosti vetra silnog...
I zadrhte svetovi,
poput poljubaca naših,
i zadrhti nebo
kada ime tvoje
u pesmi Heruvima zasija...

Buđenje

Kleče poljane bluda,
kleče prostranstva smrti,
kleči strah demona
i krv podzemlja
pred milošću Tvojom...
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!,
peva svaki titraj vasione,
a kroz glasove snažne, silne,
kroz glasove duboke i nežne,
oči svoje otvara pokajanje...

Niz svaku tvar
spušta se drhtaj molitve
kao drhtaj večnosti
po suzama nebeskim...
U daljini šapat oblaka
i hor Angela što
oslikava beskraj;
u daljini muk savršenosti,
muk talasa, misli, nadanja...
U daljini reči ne posustaju,
reči nepatvorene,
Duhom ispunjene:
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!

Vapi greh u meni
da pobegne,
da se utopi u uzdah...
Vapi gordost da iščezne
pod mačem prosvetljenja...
I nestaju hektari zla,
ruši se carstvo laži,
carstvo pohlepe bezočne...
Trube pozdravljaju
buđenje duša,
a duše zasjaše belinom
jagodica Božjih,
te nezadrživo, uglas zapevaše:
Slava Gospodu!,
Slava Gospodu!

Susret

Ova pesma nastaje upravo sada... Trenutno nemam nikakvu ideju, nikakvu temu o kojoj bih... Mada, naposletku me ipak povuče da opišem dno čaše u koju neprestano dosipam crveno vino... Povuče i ne pušta... od gravitacije se ne može pobeći tako lako!

Obrazima ispucalim
ronila je prestonica Srbije
u mrak januara...
Po zavejanoj kaldrmi
klizile su uspavane kočije
obasjane šapatima malaksalih fenjera,
što pamte svaki treptaj
zenica njenih...

Beskrajne, uske,
daleke ulice neznane,
kroz tamu noći ledne,
puteve Gospodnje nižu
na brojanici satkanoj od reči,
reči vatrenih,
iskrama rastanka opijenih...

Šaputala je o iluzijama,
glasom budila satanu,
zagrljajem maštala
po plaštu vasione,
suzama zrelost nizila,
suzama beležila godine
mamurnih drhtaja...

Pomisli,
sveta Srbijo,
pomisli koliko je
svanuća krv prolilo,
koliko je gorčine
jutro pokupilo,
koliko je molitvi
zalud uzvikivano
pred licem patnje?
 
Obrazima ispucalim,
po zavejanoj kaldrmi
nekog grada-stranca,
zaronila je jedna žena
u mrak januara
i usnama mednim
presekla susret večnosti...

Senka

Novi isečak iz knjige, ovoga puta iz priče "Senka":

"Masa poništava razlike. Ne bih želeo da postanem davljenik, da uprljam netaknuti ideal sigurnosti koji bezbrižno plovi u mom malenom svetu... Morao sam da prekratim muke; morao sam da se izdvojim, da proturim pravog sebe kroz maglu klišea i uništim zablude... Maska ništa ne rešava. Otisci uspomena ponekad zapucketaju ludilom snova bezdušnih utiskujući žig bola u venu suza... Ponekad se usudim da ogrnem plašt noći koji razdire dušu moju u nasrtaju bezgraničnog bluda što trni kao prezir u kostima gubitnika. Ponekad i gorčina usitnjenog smrada otvara vrata istisnute mladosti. Naposletku... detalji prekrajaju svetove; detalji menjaju, ruše, kreiraju, strahuju, otimaju i seku po volji! I kleče pred njima slova, kleče povici, uzdasi, molitve, želje, neuspesi... kleče prostranstva probuđene mašte i neizbrojani eoni civilizacije. Sakriti tragove, to je sve...
   A bila je tu i jedna žena... nekada davno. Ni danas, decenijama kasnije, ni danas ne mogu shvatiti da li je uistinu postojala? I ako jeste, kako je moguće da je pramenovima kose odvajala raj od pakla, dan od noći; kako je moguće da je trepavicama nizala talase mamurne strasti, a jezikom u isto vreme osvajala moju orbitu, otkrivši najmračnije oblasti? Ko je bila ona? Otrov možda? Znam samo da je volela slobodu, volela je da diše duboko i da žmuri dugo udubljena u poljubac, u dodir, u zvuk istrošene lepršavosti pokreta... volela je kas konja preko procvetale livade ljubičica, zamah duha volšebnog u svoj fantaziji svojoj kroz koju prolazi dok treperi vazduhom; volela je miris uspavanih obraza, kišu nezasitih uzdaha, tišinu senke... Bili su to neponovljivi momenti kada sam imao prilike uživo da čujem glas Heruvima! Istina je: živeo sam tada, samo tada. Vapaj uvenulog lišća prosuo se preko poslednjeg gutljaja koji je ispila... Ništa posle toga nije bilo isto. Ostavila je uragan po rastanku.."

Druga bezimena

Govorila je reči angelske,
stapala iluziju sa dodirima,
mrsila kosu podzemlju
jagodicama od svile
i volela hrabro
jednog pesnika...

O!, ne budi daleka,
ne snivaj večnost sada,
prikupi se, lepoto beskrajna,
u srce moje stani,
otkrij stihove o sebi,
zažari plamenom bola
vasionu meku,
pretraži zvezde, svaka je tvoja,
poljupcima usne zakovitlaj,
povratak svoj prostri preda me
i udahni treptaj molitve...

Želja

Ja... slep i plitak,

gord i sujetan u jeziku svom,

koji trujem dušu grehom

i uspavljujem

devičanstvo svemira;

Ja koji propadam često

oglušujući se

na zapovesti Tvoje,

i nezadovoljan vrlinama

u tami snagu tražim;

Ja, dakle,

koji padoh

u bezdan

laži gorkih,

u depresiju

mračnih želja,

da bih pohranio

strasti svoje;

Ja, koji jedino

pred Tobom klečim,

ponizno savijam glavu i

neiscrpno Te molim

da oprostiš

u premudrosti svojoj,

da me povedeš

u bezvremenost dubina pustinje

i spasiš dušu moju...

O, podari mi život!,

kao zaslugu vernosti,

podari mi iskre slobode,

jer ljubav samo čeka

da osvoji srce moje...

Gospode,

podari mi talenat

i zasijaj u rečima mojim

bleštavilom Rajskih potoka.

Ako mi daš oči,

prorokovaću;

ako mi daš ruke,

pisaću Ti;

ako mi daš glas,

pevaću Ti;

ako mi, pak, daš snove,

osvojiću Tobom sve

duše ovoga sveta!

Prostri istinu preda me,

raširi lepezu mašte,

odagnaj od mene

nemire otpadnika

uklesane u svaku poru

krvi njihove.

Šapatom probudi mistiku

usnule duhovnosti,

a onda munjom drhtaja

zažari zenice smrtnika...

Pohitaću, Gospode,

na tvoju zapovest

da učvrstim stubove vere

i pokajanjem započnem putovanje

kroz hektare plodnih ravnica,

kroz čitavu večnost

Tvoje savršenosti.

Podari mi život,

i kao svetlost

zablistaće sila Tvoja

po skrivenim dverima treptaja,

po svakoj misli koju načinim...

Podari mi život i

svaki sekund

koji propuštam,

jer ja nikada kao sada

nisam slušao,

nikada kao sada

nisam osetio vapaj

da se potpuno predam

Tvom zagrljaju,

Tvojoj nepogrešivosti...

Bolest, isečak

Iz priče "Bolest"...
 

"Probudio sam se u znoju. Ponovo horor, ponovo jecaji u tišini sobe, u tmini uzavrelih sati straha od samoće. Vratio bih svoje telo, jer nisam sposoban da upravljam njime. Vrtoglavica zbog neuspeha u prošlom kolu radoznalosti. Prstima sam prolazio kroz kosu pitajući se šta ja to zapravo radim? Izgubljena šansa ne može biti vraćena. Srce kada prelomi, svemir je nemoćan. Samo je prvi put najteže, a onda... onda navika odstranjuje svaku žilu jeze, dvoumljenja i teških uzdaha koji predskazuju hodnike pakla. Bol se čita između redova. U meni kopni volja. Uzaludan je višenedeljni pokušaj da rakijom sperem sve glasove nemira. Nozdrve mi budi miris četiri kašičice kafe i nula posto šećera u beloj, porcelanskoj šoljici. Dugo sam posmatrao dve velike spojene kugle u peni, što su se poput očiju njenih rasparčale na komadiće pravougaonika i nestale u trenu. Otisak usana neutešne inspiracije krvavih zenica gorko se pripio uz keramičku podlogu. Bila je prisutna. Zadrhtao sam nežno. Jeza se vukla preko latica krvotoka, uranjajući duboko u ostatke srušenog sveta. Posrnuće. Samo se laž može izgraditi na zgarištu radosti i samo laž opstaje i provlači se kroz svaku rupu. Prvi gutljaj, prva suza koja je ispustila dušu pred provalijom. Prvi gutljaj se uvukao ispod jorgana potraživši nju u spletu okolnosti, u pogrešno postavljenoj predstavi, u vremenskom procepu. Otkucaji više nisu postojali... i žeđ za ustreptalim fantazmom pripadnosti je posustala. Ne ponosim se svojim godinama. Kafa je budila slike, događaje, zapise, pobede i čednost tragova naših susreta... Spustio sam glavu na maleni sto od hrastovine presvučen ljubičastim stolnjakom i zaplakao kao nebo nad izgubljenim dušama. Kuhinja se vrtela u krug. Video sam stazu od kaldrme, okolo pokošena trava, video sam more, nas dvoje, video sam pustoš noći i zanos u njenim zenicama boje divljeg kestena. A kosa joj je milovala dah vetra na večernjoj igranci Angela u čijim krilima se skrivala čežnja dve senke. Gospodarila je detaljima moga bića. Razboleo sam se nepovratno te noći i prigušenim osmehom dražio gordost svoju da iščezne pod točkom prosvećenja. I čini mi se i sada... vekovi su nizali brojke samo da bi nas spojili, vekovi su bili ono što je moralo postojati da bih je upoznao.."

Prva bezimena

Budi me krik,
Tvoja suza demone pali,
Cepa se nebo
u zenici moga oka
i truje misli,
truje krv grešnika
kroz drhtaj vasione...
Poželi nizinu pakla,
rasteraj puteve sjajne,
pronađi me dole,
dole te čekam!,
kao milost Božju,
kao jednu ljubav
što vekove na bol troši...

Povratak, deo

Iz priče "Povratak":

 "Potpuno odsustvo protivrečja. U meni kao da nije bilo ničega. Predao sam se... nestala su jutra, nestale su večeri omamljene dahom pohote; nestao je mrak iz čijih smo nozdrva cedili polugole utvare nastranih manira. I dete je zanemelo od straha. U svet odraslih se ulazi na velika vrata. U Raj na mala. Heroji nastaju na greškama. Potrebno je malo sigurnosti, malo neutešne drskosti.
   Sedište do prolaza. Putnici su tražili svoja mesta. Oblio me hladan znoj. Nikoga nisam video. Zamaglilo mi se pred očima. Težak bol na levoj strani grudi. Stezalo je sve više. Glavobolja se pojačavala u slepoočnicama. Kao po navici, izvadio sam iz džepa pantalona novčanik i brzo ga raskupusao tražeći Aninu fotografiju. Neprestani udarci vrtoglavice i pritiska. U mojim venama topla, iskvarena, poročna krv, a u krvi Ana... „Ana, vrati mi leukocite!“, molio sam kroz senku drhtavice, kroz razmaženu dozu iskrenosti; molio sam slomljen porazom. Našao sam je napokon. Maska je spala i milioni manjih i većih razloga su iščezli. Suze. Prepolovila me je u jednom zamahu..."

Iz recenzije Slavimira Zelenkapića

"Dani čitanja su se nizali u strpljivom iščitavanju knjige. Na polovini “suza” prosto sam žudeo da do kraja ostanu onako guste. Za moje osećanje vrednosti i lepote knjige prevashodno su zaslužne istine da filozofski jezgrovite misli izrone u gotovo svakoj rečenici. Prosto sam se pitao kako ih autor ovako nedri na svakom koraku. I moram priznati knjiga se nije mogla lako i brzo čitati.Trebalo je gotovo na svakoj stranici umom promleti svo to zrnevlje koje nadire iz vagana pod žrvnjeve moga promišljanja. Zbunjivalo me je i saznanje da tok priča ili ti zapisa rasutih po knjizi jasno ne postoji. Tok se ovlaš mogao nazirati. Dok čitalac čita ovu knjigu ne može da pobegne od istine da sve u njoj pulsira, i da se rasipa na sve strane. Od prve navodne “priče” iako bih ja radije rekao zapisa, ili ti visokoumnog promišljanja, do poslednje potvrđujem da je knjiga ispisana neobičnim stilom. Još jednom ističem da je knjiga žanrovski neodrediva, ili bi se teško mogla odrediti. Neke  “priče” imaju realnu životnu istinu u fabuli, a kod drugih toga nema. Šta je priča bez fabule? Promišljanje jednog mladog čoveka o suštini života, doživljajima, saputnicima, gubitcima, jadima svakovrsnim a ponajčešće ljubavnim, i mnogo čemu još nisu ni puki dnevnički zapisi, nisu ni biografije, ni do kraja ocrtani karakteri junaka, niti konačni sud o pojavama razuđenog društva, ni samo zemaljski koridori , ni večne Božanske koordinate, ni “sudbine” ni prepoznatljivi smerovi i tokovi… U ovoj knjizi nema prostog naklapanja o bilo čemu, nema predugih pejsažnih slika, sporadični su dijalozi, jer najčešće autor ima monolog sa sobom ili sa njom, koju takođe ne imenuje. Ovde se osobe i senke smenjuju poput raspoloženja, dana i noći, godišnjih doba… Ovde se zapleti raspliću istodobno i zapliću. Ovde ima rasprave sa zbivanjima kojima autor po godinama ne pripada. Pokatkad ima žigosanja ono što treba da nosi žig poput stoke određene za klanje, ali nema klanice, ako se izuzme klanica i raspelo na koje autor pristaje. Sud duše i strah su tu uvek u prikrajku. I tako sa pijedestala začas pljusne ponor. Priče se uzdižu i ugruvavaju naizmenično."

"Čak i sam, dok sam veći deo knjige čitao po drugi put, imao sam nova iznenađenja, širio se moj saznajni i vrednosni stav i bogatilo se saznanje, pa mi je knjiga bivala sve bliskija, draža i simpatičnija. Dakle, ovo je uverenje da je sud vremena jedini koji će ovoj knjizi biti validan, ako i koliko preživi i ostane na ovom rešetu."

I dalje snivam

I dalje snivam

kose tvoje vrane
pod prstima osmeha
i oči meke
kao milost,
kao veo duše
pokajnika setnog...
Imaš li
i sada
maštu ljubavnice
prekrasnih boja
što seku vekove
nejasnih jecaja
obraza bledih?

I dalje snivam...
po tvojim usnama
zakletva večnosti
kroz šapat klizi,
lomi se i pamti
pred notama neba,
pred praznim parkom
negde na periferiji
malaksalog grada...

A, čekaš li
još uvek
sene kraj prozora
da ti jave
dolazim li
korakom hitrim?
Čekaš li srcem,
beskraju silni,
da poljubac
rastera demone
i ubrza otkucaje?
Ili znaš,
znaš da mrem
u krvi,
u suzi otpadnika,
u pokušaju gorčine
da bolom spere istinu?

**********

Zaranjam u sopstvenu dušu,

otkucajima srca kopnim

kao lepa reč u tami...

Zaranjam u kilometre okeana,

glas tvoj buru pravi,

bolom seče grudi od kamena,

silinom osmeh slama

i gasi svaki treptaj života...

Jutro

Petak,

datum nepoznat,

još jedno jutro

jeseni Gospodnje,

još jedno jutro

uvijeno u šal

divljih poljubaca

što su željom

svetove darivali

uzdasima silnim...

Budim se teško,

u olinjalim zidovima

mladost nestaje

kao odjek glasa...

Pritiska me

svaka nit prošlosti.

Sene promiču,

vrtoglavica plete

nizine bolesti neme.

Molitvom te pamtim,

molitvom puteve

oproštaja tražim

kroz idilu pokajanja...

Napolju vetar.

Daljina prekrivena

ljutitim lavežom pasa

i beskrajnim odblescima

uličnih fenjera.

Kiša polako kopni

na periferiji Beograda.

Osvanula je i magla

u prstima prestonice.

Drveće kleči.

Ne beležim

više ništa.

Suze se ne pamte,

pamti se tama

i pamti se ukus

od kojeg pakao drhti...

O blogu

Kako blog nema alternativu (osim možda u vidu sajta, ali to košta), odlučio sam se za jedan takav korak (ili iskorak). Jedini naum započinjanja ovako mukotrpnog posla jeste želja da sa svima, koji to žele, podelim pisanu reč kroz priče i pesme.

Uopšteno govoreći, ovo je blog koji neće biti popularan mnogo i to naravno zbog svoje sadržine (ljubavne teme, depresija, mrak i duhovnost koja promiče kao najlepši san), ali verujem da će imati odabrane sledbenike. Malo smeha ne škodi, no ipak treba za pojas zadenuti (svaka slučajnost sa narodnom izrekom nije nehotimična)... Dakle (sad ozbiljan glas, tvrd i težak), blog ima za cilj da vas upozna sa mojim radovima. Svaki komentar je dobrodošao.

Beskraj

Jedna pesma napisana ne tako davno, taman pre objave knjige i taman da uđe u zbirku...

Beskraj

 

Bez glasa,

Bez suza,

Drhtala je noć...

U magli želje,

U paklu senke,

Isticale su kapi

gorke krvi.

Strah u očima,

strah na usnama

Žedne, prkosne noći,

Koja snove ne zna,

Koja srce ledi,

Koja osmeh seče...

Bol u mislima

duše od stakla,

Pritiskao je

jesen nemu

Da vetrom smrti

uflekane obraze

pokajnika spere...

Zaboravi!,

Vraže podli,

Izbaci,

I prezri!,

Čitav moj život kleti

I dubine sreće

I visine mašte

I darove slatke...

Otrgni,

Spali,

Satri,

Mačem pakosti!

Noć neka se

u požaru gneva uguši,

Da ne postoji

sećanje mirisno,

Da pokušaj

ne pokuša...

Ali, dokle ćeš?

Koliko snage imaš?

Koliko praznih

priča skrivaš?

Zar ne slutiš

propast carstva

privida ništavnoga?

Zar ne slutiš...

Kraj u ognju greha

te stiže,

a večnost Gospodnja

desnicu tvoju lomi...

Dela su tvoja,

dela ovoga sveta;

Bitke su tvoje

uske i prolazne.

Ne sumnjaj,

ne gordi se

tako oštro,

lukavi vraže,

jer u čudu

sila Božja trepti!

Jer čudo

Odjecima pobede

udara u zvona,

kao jorgovan krasni,

kao ljubav

što blista nepatvoreno...

A ponovo

ću je sresti

u noći,

u tišini,

u vetru...

Ponovo ću je sresti

međ' zvezdama,

na margini vasione.

I šapatom mekim

probudiću tada

svaku iskru

koraka njenih,

svaku ludost

kojom opija...

Probudiću tada

idilu beskraja

poljupca čednog

i minule godine

bez dodira,

bez vesti,

bez svetlosti

utrnule u čemer...

I pohitaće ona

na ramenu mesečine plave

pohitaće meni u naručje,

da lepotom svojom

rane moje izleči...

Pismo, deo

Sledeće što sledi je fragment priče "Pismo":
 

"Mila moja!, ne želim da ti oduzmem dragoceno vreme, ne želim da imam udela u promeni tvog sveta. Ako si ga zamislila tako, onda će tako i biti. Ja nisam opasan slobodom, moji tragovi će i dalje krišom posmatrati boje života. Presekla si svaki redak spoznaje uzbuđenja, presekla si mistiku svesti... kada krv kao reka podivlja u napadu topline daha koji raspaljuje pore golog vrata, a rastrzani, raspolovljeni, omađijani mozak topi suštinu postojanja i spaja nespojivo! Pokušaj: zacvili, zavapi, zaplači, uzvikni! moje ime katkad... pokušaj da me dozoveš, makar i u najluđoj tišini prostodušnog gneva, makar i kroz pukotinu istorije. Sve oko mene je trulo. Hoćeš li ikada shvatiti da je koren ljubavi beskrajno dubok i da na svojim plećima može izdržati najkrvoločniji greh?

   Sneg je, dakle, pokorio dušu ovog starca, razorivši celinu od koje je ostao samo duh. Sentimentalnost uvek razjapi usta naposletku kao gladan krokodil, i odnosi sve što mu stane na put. Godine će se izgubiti pod naletom novih kiša... samoća je pitanje vremena. U mojim venama treperi bezbroj sitnih munja... Nemoj me više pitati kakva fantazija jurne niz zaleđeni vodopad iščekivanja, nemoj tražiti odgovore u jezeru prezira, nemoj glasno voleti prošlost... čuvaj svoju flautu za odabrane usne koje nestaju zbog privrženosti. Obećan na vernost brutalnosti, ja ću održavati svaki detalj naših susreta u svom čeličnom oklopu. I suze teku i jezik podrhtava i pero golica maštu, dok čitava leva strana grudi upija krik srama ljute vasione, jer bogovi ne bi izdržali apokalipsu koju nameće ponovni susret dve mračne odaje dvorca rajskoga... Govoriću ti nežno, govoriću ti tiho o snovima ludačkim, o slobodi pijanice na čijim krilima izdiše želja feniksa da vaskrsne... govoriću ti o protoku istine, o začaranom krugu bede, o zvukovima prirode, o lažima, o praznini, o ideji starosti... govoriću ti pogledom, Šapatu moj! Tuga i blato.."

Oproštaj, deo

Jedan deo priče "Oproštaj":
 

"Oprao sam sekiru i izašao iz stana. Ponoć je tragala za afirmacijom svojih vraških misli. Sivi oblak iznad grada. Nesanica je kopala po tišini olujnih dodira. Dugačkom ulicom se šunjala senka prokletih duša koje su maločas nestale. Na poljani ludila jarko crvena boja. Pun mesec nad prestonicom Srbije. Osetivši se oslobođeno, uživao sam u novoj stranici sveske. Mirisalo je leto, mirisala je reka, mirisali su skupoceni parfemi raskalašnih dama i neko nepoznato cveće... Praznina. Izvukao sam iz džepa izgužvanu cigaretu i kutiju šibica. Prvi dim se osuo kroz svaki milimetar tela i vratio mi samopouzdanje. Laki koraci nosili su me gotovo neosetno na drugi kraj grada. Trenutna sreća u kostima, u iskri zenica, u podsvesti lutalice koji je ostao bez snova... Možda je hir uništio i mene, možda sam se izgubio u udarcima i pao pod točak poput raznih zveri u ljudskom obliku? Srce je neprestano gutalo vazduh. Nisam mario.

   Iduća slika: malaksala sijalica moje sobe u čijim sam očima postao izdajica, stranac. Nestala je topla dobrodošlica, nestao je volšebni miris memla i vlage, nestao je dah teške depresije. Nije više bila moja, nije više želela da je prisvajam, da taložim frustracije i novu grižu savesti. Po dugačkom radnom stolu prašina, mnoštvo knjiga, pozlaćeno naliv-pero i njena slika postavljena uspravno pored Biblije. Svež, decembarski sneg je blistao po krovovima kuća u pozadini fotografije... olujno, jutarnje nebo, preko čijih leđa smo poljupce delili, utisnulo se kao pečat na papiru... nosila je crnu jaknu i ljubičastu kapu sa čijeg vrha su padale dve dugačke pantljike. Otisak grudve na levom obrazu i osmeh koji je umeo da prepolovi vatrom čitava prostranstva pod ledom najednom mi se učinio tako dalek i stran. Učinilo mi se... sa njenih usana skliznula je reč, skliznulo je nešto ogromno, nešto kiselo i neugodno mojim čulima... skliznula je namrštena osuda. Da li su i knjige šaputale? Ubica? Ja? Zar sam učinio to, zar sam imao hrabrosti da postanem nešto neprirodno, bludno i perverzno? Da li je moguće? Ali, ja sam nevin! Moja ruka je nevina! Moja tuga se ne rasipa po čaršiji, moje oko nikoga nije prezrelo... Šta se to dogodilo posle magle? Odakle dolaze nejasni krici, nejasni vapaji koje čujem? Sekira mi se podsmevala. Mozak je topio bezbroj pitanja u sekundi... odgovora nije bilo."