Žena

   Bežao sam kroz nepregledne poljane gonjen valovima prošlosti... "Napred!", zaorilo je mojim telom kao kroz kakav tunel. Vojnički glas, glas prepun ushićenja i nade, budio je sve moje damare. Mesec je cvokotao na kiši poput bledih pogleda snenih zvezda padalica; razlio se Mesec, stari morski vuk, razlio se preko pustog, jesenjeg neba boje vatre ognjene i tupo sakrio iza sopstvene senke... Staza je vodila dalje, u šumu. U kaputu od vune i kašmira, gologlav, umorno slep i gotovo pijan zbog nemoći da se oduprem, prihvatio sam put... Noge su me nosile hrabro iako je hrabrost davno zaboravljena gimnastika. Možda bi srce želelo da stanem, da se predam, da zavrtim čigru magije koja bezbedno vodi nazad? U mojim venama kovitlac mistike na ramenima pustinje otrove sadi! U mojim venama strah cepa duše usahle...
   Tihovala je noć. Usidrena i gorda, tihovala je na jagodicama vascele planete... Bežao sam grubo, divljački, kolena su klecala, dah gubio svest pred beskrajem drveća, a eho glasova lebdeo oko mene... Bili su blizu, osećao sam to. Ispucale usne taložile su blud. Drhtavica me kosila. U meni implozija zanosa od leukocita trnje pravi, pa ga baca po obalama zelenim... U meni note ne znaju za strah i neustrašivo uzvikuju... "Napred!"... Prepoznao sam u njima snagu Duha Svetoga; prepoznao sam neku drugu stvarnost, nepatvorenu i treznu...
   Zatutnjila je munja!, nebom je zasekao grom i rasprostro nežnost siline Gospodnje.. Pucaj Istino!, zaustavi laži moćne, otrgni, satri prošlost nastranih otkucaja... Spali mostove bola, oslobodi me nigdine strašne i uzdigni rane moje iznad krošnji, iznad vrhova planina žarkih... Ja sam samo smrtnik koji traži blagodat, koji umire na jastuku greha...
   Zatutnjila je munja... kraj šume je zaustavio moje korake. Pružala se provalija kilometrima dole. Stizali su. Čuo sam kas konja, čuo sam kako topotima preklinju da me nađu... Duhovi, jahači, sledbenici ništastva... Ne znam ko su zaista, ali niko sa kim bih voleo ponovo da uđem u igru...
   Umor me je sustigao. Glava se sručila na zemlju... Gotovo da su i molitve utihnule, sve do samog kraja... A onda... eh, onda je zableštalo Sunce, na iskrama vasione sledila se iskonska tama i nešto je puklo... nešto gorko se prelomilo... Bilo je to moje srce! Iz dubine ponora zasijala je planeta neznana, zasijala je čarobna nit, perla orbite... Žena. Imala je kosu boje vetra i lice čisto poput tajne Pričešća... Iz dubine ponora krv ponovo poteče i večnost u dodiru usana prizva jednim zamahom... Njen osmeh postelju mi greje i leči rane, leči otiske i tragove prošlog života. Iz dubine ponora zasijala je ona... Ona, na čijim dlanovima sve gubi razum, na čijim dlanovima nestaje patnja i posustaju vojske silne u potopu samrtnog vrenja... Prosvetljenje...