Pakao

   Misao mi je lutala. Slušao sam glasove nepoznatih osoba, osoba spremnih za paklene kazane, neprimereno neumerenih u piću i otrcavanju kojekakvih žena sa kojima su pokatkad spavali. Naravno, izlišno je pominjati da im je sva sila bio novac preko čije iskrenosti nikada nisu mogli da pređu. Novac krvlju pomućen i isprepletan nitima prevare gde na scenu stupa možda najveći greh - prljanje duše. Međutim, niko o tome nije želeo da zna, niko za takvo što nije hteo da čuje... podsmeh bi zaorio zadimljenom prostorijom i ugušio ma i najmanju mrvicu vere... Svuda oko mene tamno siva, gotovo crna magla od cigareta. Na podu pregršt mrtvih insekata: ubio ih dim. Ispucao parket jedva je držao na plećima zveri u ljudskom obliku.
   Poznajem li težinu greha? Ne znam. Okusio sam jednom nekoliko udaraca u grudi, osetio sam kako krv sklizne u zenice i utopi se u trag demona, u mulj podlosti koja implodira baš kad je najmanje očekujete... Osetio sam zadovoljstvo i pad... Epitimija je, pak, došla kao blagodat... sopstvene vene su me izdale, učinivši najbolje... Jesam li shvatio? Jesam li se promenio? Ne znam... ipak smatram da ću tu lekciju teško naučiti.
   I šta, zapravo, radim među svakojakim gradskim ološem? Ne zamerite mi, ali jedan deo mene smatra da uopšte ne pripadam tu, dok drugi deo gunđa i opire se, ne dozvoljavajući prvenstvo neprijatelju. Ne zamerite mi, kažem, jer ne znam gde ću, ne znam odakle da počnem, da li da glumim? Da se raspravljam sa rudnicima bakra ili da u Vizantijsko plavom tražim Istinu kroz molitvu? Ponekad pomislim: "Ma, umem ja to i bolje!", no naiđe period kada za bolje ne znam i onda me noge ne slušaju, već vode putem bluda...
   Misao se otimala. Kuda ću kada odsviraju fajront u mom svetu? Ne bojim se ja za telo, ovde u ovom kuršlusu nikad ne zatvaraju, bojim se za dušu... Tamo, preko oblaka, daleko, tamo zatvaraju onda kada im se hoće, jer On je svemoguć i On može sve... Normalno, On i treba da može sve! Slava Mu.
   Prekidam tekst... neko je pomenuo Raj, neki brka iz ugla. Pričaju da voli devojčice do trinaest godina, te da najviše uživa u nemirnim, dugokosim crnkama. Takođe, poznato je i da svaku ošiša do glave, a kosu čuva u posebnoj fioci... Dakle, bezimeni brka je pomenuo veličanstvo i potom iz sveg grla pljunuo na pod. Kezili su se svi do jednog! Ja sam mirno pio kuvano vino i netremice prelazio pogledom preko žutosmeđeg ispljuvka.
   Vraćam se u misli... Tragovi svetlosti me dozivaju. Zvezde se komešaju kroz pletenicu zbunjenosti. Ljudi već pevaju, brka ih je sasvim omađijao bogoborstvom. Izopačenost je zavladala i nije se moglo izaći. Pesma veliča Pazuzua, demona vetrova, prizivajući ga da se zacari baš tu, za šankom. Opijeni, osakaćeni alkoholom i drogama, svi su pevali uglas i kao da su svi znali reči pesme... Svi do jednog su uzvikivali to skaredno ime, tog vođu crnila... Bilo je tu i studenata i starijih... Prezir u glasovima i ljubav u stihovima, ljubav prema paklu, izvijala se poput zmije iz njihovih grla i pustošila čitave kilometre van prostorije. Pljuvali su i povraćali, psovali i flašama gađali namerno nacrtani krst na zidu...
   Ne sećam se više ničega... U treptaju su promicale reči Simvola vere, u treptaju sam bezbroj puta izgovorio molitvu Isusovu i sve jače stezao krst u desnoj ruci... Nesvest me je oborila u tom trenutku i sledeće čega se sećam bila je klupa u parku i strašno Sunce, Sunce koje vraća u život...

Slava Gospodu

Mrak zavladao putevima

po kojima me noge nose.

Tutnji bes demona

u podnožju planete,

tutnji sudar svetova

u prstima vetrova

što gordo pletu

vasionom uspavanom.

Tama izvajana suzama

bludnika Sataninih,

dok na leđima zveri crvene

kleče niti naroda velikih,

a iz dubine ništastva

vatra pali duše nebrojene...

Mrak rasterao čistotu

suza iskrenih, suza od čemera

i unizio nevinost boja

raspetih po svodovima

laguma beskrajnih...

Po carstvu smrti

hodio sam slepo,

slavio maglu prezira,

u glasovima grešnika

slušao šapat lažnih bogova...

Po carstvu smrti

razlila se vrtoglavica

prstiju nebeskih...

A onda, onda sam otkrio Boga

i svaki treptaj tela

u plašt od porfire se preobukao,

svaki je treptaj zenica

pred slavom Krsta

milost kroz drhtaj zavapio!

U iskrama molitve Isusove,

na krilima Serafima snenog,

blesnula je svetlost Rajska

kao Sunce žarko...

Istopio se mrak,

propale su sve kule bola,

svi gradovi od krvi,

nestao je crni Mesec,

ugašene sve mržnje...

Nova zora niče,

nova zora duhove greha sažiže...

I padam na kolena

pred slavom Tvojom,

kao pokajni razbojnik

ispovedam Te svesno,

dok u pesmama Heruvima

slavim Tvoje Ja

i na vernost zaklinjem se

do eshatona slavnog...