Ljubav

   Vetar je ludovao po odjecima snova. Oko mene nepoznati predeli Srbije. Potmuo lavež pasa umirivao je daljine i cepao iskre noćnih svitaca. Nervoza u kostima tišine. Zaleđeni mrak ušivao je varljive istine kroz bore vremena. Koracima sam tražio nekakvo opravdanje za sebe, za život koji se mučio u stihijama bola... ili je mučio mene? Ne mogu da istisnem, ne mogu da zaboravim... Svaki treptaj Šumadije, svaka nota koja promine, raseče mi jedan deo duše. Zašto se vraća? Zašto kopa sve dublje i traži nemoguće? Pa, opet, šta je njoj nemoguće? Momenti padovima zajapureni prestali su i granice da poznaju... Košmar se vratio. Srce nikada neće...
   "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog...", reči molitve su se probijale kroz glavobolju poput ognjenih mačeva. Bleštale su siluete preko uflekanog meseca. I svaka silueta osmeh njen, svaka se perla beznadežno pokoravala glasu njenom, što u okeanima istorije veliča zanos utvara jesenjih... Posle svega, pamtim samo nju. Možda je bilo i drugih, ne znam, ne želim da znam. Pamtim i mrem bezbroj puta za sat i više ni ne umem da raščlanim to dvoje: sećanje i smrt... stapaju se u jedinstvo, postaju isti! Kroz jagodice mašte puste staze su otrov najveći; staze po kojima i duhovi podnebesja retko idu. Široko otvaram usta i snažno udišem svež vazduh.
   I pored svega, držala me je moja zemlja. Rane junaštvom leči, a depresiju verom. Silna je hrabrost kojom gospodari, ali narod omrznuo na svoje. Ništa više nije sveto, čak ni porodica. Prezir se uvukao kao virus u oslabljeno telo i nagriza trošnu kuću ostavljenu da propadne... U očima njihovim prevara reku zagadila, a zbog laži i Gospod okrenuo lice svoje! Narod pretura po kontejneru, misleći da je sreća zapadnjačka kaljuga, samo ako miriše na modni trend... Navukli se na otpad, te ne znaju da stanu... Ipak, droga je to velika!, posebno ako zacvili i poneki dolar iz ruku stranaca. Kradu, ne shvatajući da kradu  poslednje. No, znam, svinja će nestati, udaviće se u onoj istoj hrani koju tako slatko jedu, čim istekne rok trajanja.
   Okrećem se spontano... oko mene neznani ljudi, duše im uprljane gordošću, ništavilo sujete uronilo u nizinu maloverja, i još... još!, oko mene beskonačna lepota domovine koja se polako budi, postaje svesna veličine razdora i čeka pravi trenutak da odstrani bolesno, poremećeno tkivo. Okrećem se, u krug me telo nosi!, vidim ponovo nju... slike se mešaju, po zelenilu šuma i planina sitne suze teku, obraze mi greju tugom; njeno lice na svakom milimetru lišća, drveća, puteva neprohodnih... njeno lice nežno kao kapi čiste izvorske vode što oslepljuju silinom! Padam na kolena pred jedinom ženom koju volim, pred neukroćenom javom volšebnosti tajne... Srbijo, mati moja, drži me čvrsto!