****************

Koraci su bili brži od srca, želeo sam da prestane otrovima stravu da saliva, želeo sam da vratim vreme iskušenja, kada je život ponirao zbog mene u dubine obraza lednih. Jednom se rađa nebo, rađa i mre na obalama istog čoveka, bića od meda gvožđem okovanog. Jednom dan istisne čitavu poljanu nesavršenosti satkane od mirisa i osmeha prolaznika neznanih. Možda nikada nisam voleo dan, dnevno svetlo, možda sam samo glumac, poslednja uloga - radost, i zašto da bežim od sebe? Zbog nje, da me ne zaboli, da se ne sručim na asfalt, zbog nje koju volim noću do jutra, a jutrom u molitvi tražim te oči kao monah slep od ljubavi. Ne posrći Meseče, daj mi vremena, podari mi vekove da zaboravim. Ne mogu da zaboravim, pusti me, ostavi pokajnog razbojnika i idi, ne trebaš mi. Sam ću, preslatka je milost Gospodnja...

Нема коментара :

Постави коментар