Probudilo me ponovno truckanje. Voz je napokon prevalio onaj deo šina koji često kradu i ubrzao. Ustao sam da proverim torbu i sručio se na sedište kao prikovan. U visinama oblacima presečenog neba tutnjio je nejasni požar prošlosti. Ne znam odakle je nerazdelna misao iznikla kao seme, kao tik što iznenada poleti i posrne u daljini. Potrčao sam u pustinju nesvesti, a nesvesti nigde, sakrila se, pokvarena i prevrtljiva, čekajući da potoci presuše, da planina padne zbog reči, zbog glasa jedne žene koji saliva stravu, koji kroz dušu mre i živi, živi nezavisno i raskošno.
Možda je moj krst pretežak za mene, možda bi trebalo da preskočim svaki trenutak radosti i padnem pod točak, nag u molitvi, drzak u borbi da vratim Gospodu blizinu sreće što me često žari i kuša, a bol... bol ne umire sa porazom, ne kopni u želji, ne biva smešan, već u hrabrosti troši korake do krvi.
Prva naznaka večeri protkala je kapke po mom čelu. Vikao bih iz sveg glasa, vikao bih da i drugi osete koliko teško dišem, koliko sam umoran, zbog srca pijanog, zbog nje koja me otreznila i ponovo uvukla na staze grešnosti. Ne optužuj me Meseče, nisam kriv, ne zna život za pravdu. Vikao bih, radi nje, radi Istine čiji sam sluga do suza, do poraza, do smrti... Ne optužuj me Meseče, nisam kriv, lako je tebi da se ceriš, da beležiš moje korake grube i lude. Kriv sam, i glava mi je teška, ne oduzimaj mi svetlost, noć je moja jedina šansa, noć me junaštvom brani i dopušta da pišem perom plamenim.
Divno
ОдговориИзбриши